Слава Ваведења на Хиландару

Славски обред на Хиландару, на Ваведење 4. децембра, величанствен је догађај, слави се на необичан начин, јер је Свети Сава био прави мајстор дипломатије, каже у разговору за „Политику” Душан Миловановић, историчар уметности, аутор фасцинантне изложбе „Ризнице манастира Хиландара”, која ће у Музеју примењене уметности у Београду бити отворена до средине јануара следеће године.

– Када се Сава преко византијског цара договорио да оснују Хиландар и одлазио из манастира Ватопед, где су по сваку цену хтели да задрже њега и његовог оца, зато што су били веома богати људи, Сава је направио неку врсту џентлменског споразума, инвестирајући у будућност. Рекао је да ће на слави Хиландара домаћин бити из Ватопеда, а на слави Ватопеда хиландарци. Како онда, тако је и данас – каже Миловановић.

– У том ритуалу, пре вечерње службе, долази велика делегација из Ватопеда, предвођена игуманом, стигну сви епитропи сем једног који остаје да чува манастир. Дођу појци, хор, свештеници и ђакони, кувари и трпезари. Њих испред порте манастира дочекују хиландарци, предају игуману Ватопеда пастирско жезло, ставе му панагију и крст хиландарски и сада је он домаћин у наредна 24 сата – каже наш саговорник, у неколико наврата присутан том јединственом славском обреду.

– Почиње вечерња служба, иде целоноћно бденије, свечана литургија и причест свих присутних, а за то време Грци као домаћини славе неуморно раде. Напољу пале ватре, у великим судовима од 100 до 150 литара спремају рибу, визуелни утисак је изванредан. Увек на славу дође од 300 до 400 људи, на Ваведење, 4. децембра. Када се ишчитава аналитички, Сава је одредио тај дан следећи дубоку унутрашњу логику и везе, јер празник означава увођење Богородице у храм, а он уводи Србе у Византијски комонвелт, у истинско православље – констатује Миловановић.

После свечане литургије и причести одмах се иде у трпезу, на ручак.

– Помало то може изгледати необично, јер је ручак у зимско време негде око шест сати ујутро. Једе се рибља чорба од најплеменитије рибе, керње и бакалара, једна у сосу од белог лука, а друга у сосу од сувих шљива, нешто феноменално. На трпези су разне салате и прилози од поврћа, наравно и ситни колачи. Хиландар је омиљен, пуно је гостију, јер је манастир чувен по гостољубљу, од Светог Саве је то остало. Он је наредио да свако ко дође на врата Хиландара мора да се смести у чисто, да му се да од јела најбоље што има и да се задржи колико њему буде воља.

– Служи се обилато, јер се Сава много трудио да тако буде кад се свечари. У „Хиландарском типику” тога нема, али је у „Студеничком типику” записана његова заповест, да када дође дан славе Оца нашег и Господина, Светога Симеона, онда да се крене на све стране и да се купи најбоље рибе, обилато, да се нахране сви они у манастиру и сви они испред манастирских врата. Имало је да се покаже господство – каже Душан Миловановић.

По речима нашег саговорника, вероватно отуда проистиче и наш данашњи однос према слави, јер се врло често слава слави богато, по систему „прекосутра ћемо да гладујемо, али тога дана има да се покажемо као прави домаћини”.

– Хиландарска славска трпеза траје по неколико сати, за разлику од оних уобичајених монашких, које не трају дуже од пола сата. Све се одвија у лаганом ритму, натенане, огласи се и грчки и наш хор, буду здравице, а потом се уручују поклони. Гости их дарују манастиру, игуману, ризници. Када истекне 24. сат, раздужује се домаћин славе, игуман манастира Ватопед. После поздрављања, одлазе сви својим путем, а остаје једна невероватна успомена. Нигде славски обред није онакав какав је у Хиландару, јер је сачуван његов неизвитоперени модел – додаје Миловановић.

Сл. К.