Дар Светог Саве српском народу

По речима светог апостола Павла, хришћанска породица је мала црква. Као што је сваки хришћански храм посвећен одређеном светитељу кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Богом обраћају, и кога као заштитника породице поштују. Мада је поштовање светитеља заједничко свим хришћанима, породични светац се на сличан начин нигде не слави. Према речима ђакона Ненада Илића, аутора више књига о српским славама и свецима, једна од најизразитијиx одлика православља у „српској редакцији” управо је слављење крсне славе, чији су творци Свети Сава и његови непосредни ученици.

– Још није беспоговорно усвојена ниједна теорија о настанку славе, а има их више и тичу се односа паганства и хришћанства и христијанизовања неких паганских обреда. Обред славе на литургијској основи у праксу је увео Свети Сава, а данашњу форму обреда 1862. године је уобличио митрополит Србије Михаило – каже Илић.

За разлику од Срба, остали православни народи прослављају имендане, где се уместо рођендана или поред рођендана слави и дан светитеља по коме је неко добио име. И римокатолици препознају и прослављају светитеље – заштитнике, како села и градова, тако и појединих еснафа, професија или група,

– Крсну славу у облику породичног славља какво ми имамо, по мом знању, они не обележавају. Занимљиво је да са друге стране поједини Јевреји баш у крсној слави и начину на који се она слави виде своју највећу сличност са Србима – вели Илић.

По његовим речима, истинска вредност обележавања крсне славе је у исказивању захвалности према Богу и свецу – чувару породице.

– Тога дана показујемо захвалност Богу и светитељу који вековима помаже члановима породице, тада се приближавамо Богу. Битно је нагласити да слава окупља како све чланове породице и њихове пријатеље тако и све упокојене чланове рода, јер су тек сви заједно Црква, Христово тело на земљи – објаснио је Илић. Он, међутим, каже да су у данашње време неки од оних који обележавају славу „заборавили оно што је у слави најважније”.

– Дошло је време да се губи чак и опонашање традиционалне форме. Потрошачки индивидуализам као непријатељ боголикости човека једноставно има свој доживљај празника уопште па и славе посебно, а то је добар провод за одређене паре – рекао је Илић.

И заиста, уместо скромног доношења флаше вина домаћину (што је по речима нашег саговорника такође релативно скорашњи обичај, настао у магловитом поистовећивању славе и рођендана), данас гости купују скупе поклоне. Славске колаче ретко која жена (бар у градовима) меси, већ се купују у пекарама, мада би за припрему колача требало да се користи освећена водица. Поврх свега, неки славе приређују у ресторанима, или им на кућне адресе кетеринг службе доносе храну за славску трпезу.

– Димензија служења која је у слави посебно истакнута и враћа човека Богу и људима тако се губи и преноси се на плаћене делегате изван породице. Још један начин да се потпомогне слабљење породице, чиме се опет враћамо на потрошачку цивилизацију и њена поједностављивања и застрањења – казао је Илић. Онима који на овај начин обележавају славу, ђакон поручује да се сете примера са српским затвореником у концентрационом логору који наводи свети Владика Николај. „Затвореник је сакупио комадиће хлеба и са мало воде умесио неку врсту ’колача’, док је нешто лоја и канапа послужило за импровизовану свећу. Видевши то, један од немачких стражара, очито добар човек, честитао му је рођендан, а овај му је на то одговорио: Ми Срби не славимо рођендан, то би било некако као да славиш самог себе. Ми славимо оне који су бољи од нас, Свеце Божије.”

-----------------------------------------------------------

Сви су свеци живи

Део православних верника који славе Сабор светог архангела Михаила (Аранђеловдан, 21. новембар) тога дана не служе славско жито, верујући да је у питању „живи светац”.

– Понекад је тешко разумљиво то погрешно, тврдоглаво инсистирање на разлици „живог” арханђела и „мртвих” светаца. Сви су светитељи живи; зашто бисмо им се иначе молили? Чак и данас, у компјутерској ери, пагански култ мртвих пречесто код нас подрива хришћанство – објаснио је ђакон.

-----------------------------------------------------------

Како треба обележити славу

Док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости, за славску свећу, колач, мало црвеног вина и жито свако може да се постара. Форма славског обреда није безначајна, она често чува важне истине.

– Проблем је кад форма остане гола имитација неких поступака без своје живе садржине. Зато је најбоље да свако пита свог свештеника како би требало славити славу. Директна комуникација по црквеним питањима је најбоља – објаснио је Илић.

По његовим речима, најбоље је однети колач и жито у цркву да се тамо са свештеником у заједници породице и осталих чланова цркве обави обред, али добро је и кад свештеник дође у кућу свечара јер тако одржава везу породице са црквом. „Слава је настала на литургијској основи, и може да постоји само као црквени чин. Тако је и ломљење славског колача потекло из Свете литургије, зато се хлеб у обреду љуби као Христово тело. Жито на слави спада у важне и још живе симболе преко којих долазимо у додир са вишим истинама. Оно је симбол везе између овоземаљског и загробног живота и није ту „за покој светитеља”, него као симболична веза живих и упокојених чланова једне породице. Икона је веза са светитељем и место сусрета са њим, а светлост свеће је замена за жртвени огањ, симбол светлости Божије. Без свега овога не би требало славити славу, сем кад су околности ванредне.