Zmije jedva dočekale vrelinu asfalta

„Kada je reč o otrovnicama, njih u gradu nema, te priče da je neko u automobilu s neke planine dovezao neku otrovnu zmiju su mitovi. Mi nismo do sada pronalazili otrovne zmije”, tvrdi Budimir Grubić, direktor „Veterine Beograd”Za razliku od sugrađana koji „beže” od vreline asfalta, naše „komšinice” zmije koje obično žive u visokoj travi, na obalama reka, skrivaju se u podrumima, odvodima za kišnu kanalizaciju, kamenim temeljima… jedva su dočekale da dobro ugreje pa da izađu napolje da se „sunčaju” na vrućem betonu i asfaltu. Zbog toga poznavaoce ovih gmizavaca nije iznenadila informacija sa društvenih mreža da je pre nekoliko dana sugrađanka sa Vračara na ulici ugledala poveću zmiju koja se brzo uvukla u jedan od parkiranih automobila. Ona je o tome obavestila vlasnika vozila ostavivši mu ceduljicu na automobilu na kojoj je pisalo kakvog „saputnika” može očekivati. A vlasnik je o tome trebalo da obavesti „Veterinu Beograd”, čiji su stručnjaci ti koji zmije pronalaze i bezbedno vraćaju u prirodno stanište.

Prema rečima Budimira Grubića, direktora „Veterine Beograd”, pojava zmija u gradu i to onih neotrovnih nije ništa neuobičajeno. Od početka godine oni su zbrinuli oko 130 primeraka koje su našli sugrađani. To je uobičajen broj i ne odstupa od godišnjeg proseka.

– U januaru smo u prirodno stanište vratili 12 zmija. Pojavile su se kada je bilo onih pet-šest toplih dana. U februaru nismo imali intervencija. U martu smo pronašli 27, u aprilu 35, u maju šezdesetak. To je sasvim normalno jer se zmije pojavljuju kad temperatura pređe dvadeseti podeljak. Dok je hladno vreme one padaju u „zimski san”, takozvanu brumaciju i budu na mestima gde temperatura ne pada ispod nule. Kod nas žive ribarice, belouške, a ima i stepskog smuka, smuka i smukulje. One su neotrovne i uglavnom vezane za reke. Ali vole da se u potrazi za hranom, a to su glodari, „prošetaju” i do centra grada. Zbog toga ne čudi što ih osim na Dorćolu ima i na Vračaru, odnosno centru grada. One su izuzetno korisne životinje, pravi ekološki čistači grada. Tamo gde one prođu nisu potrebni otrovi za uništavanje glodara – kaže Grubić i ističe da su one zaštićene životinje i da je njihovo ubijanje zabranjeno.

Primerke koje pronađu na različitim mestima u gradu stručnjaci „Veterine” uglavnom vraćaju u staništa pored reka. Odatle oni pronalaze put do mesta gde ima najviše hrane. Uz Savu i Dunav najviše je belouški i ribarica, jer se uglavnom hrane ribom, žabama i sitnim životinjama. A u gradu bude smukova i smukulja koje se hrane miševima, a ponekad i pticama.

– Kada je reč o otrovnicama, njih u gradu nema. Te priče da je neko u automobilu s neke planine dovezao neku otrovnu zmiju su mitovi. Mi nismo do sada pronalazili otrovne zmije. Imali smo slučaj da je neko pokušao da u koferu autobusa prenese udava, ali je to otkriveno na vreme i zmija je zbrinuta. Ima naših sugrađana koji drže različite vrste gmizavaca i za to imaju sertifikat. U slučaju kada bi vlasniku tih vrsta životinja pobegla, a mi je našli pošto ima sertifikat, bila bi mu vraćena. Ako bi slučajno naši stručnjaci našli gmizavca kome ne možemo da utvrdimo vlasništvo, a nije s naših prostora ili je otrovan, o tome se obaveštava Zavod za zaštitu prirode Srbije. Oni te životinje zbrinjavaju na propisan način – kaže Grubić.

Danilo – „specijalni” ljubimac

Dugo godina Budimir Grubić, direktor „Veterine”, imao je u svojoj kancelariji kukuruznog smuka Danila. Omiljeno mesto gde je leškario ovaj „kućni ljubimac” bila je direktorova kancelarija, odnosno njegov pisaći sto. Grubić je Danila dobio na poklon dok je bio još „zmijče”, a kada je narastao na tri i po metra smuk je morao da dobije novi dom. Sada je to Zoološki vrt u Beogradu.

– Danilo je bio pravi ljubimac i moglo bi se reći da je bio moj pas čuvar. Zbog njega su mnogi izbegavali moju kancelariju, a on je bio potpuno bezopasan. Sada je smešten u blizini dve zmije, i sa njima povremeno komunicira siktanjem. Mada, kažu mi, da ga ova jedna izgleda baš nervira – kaže uz osmeh Grubić. Smuk dužine i do dva i po metra

Neotrovne zmije su obično neutralnih boja i različitih veličina. Primera radi, smuk može da naraste i do dva metra. Važna su karika u kontroli brojnosti glodara i insekata, ali ipak stoji preporuka stručnjaka da ih ne treba dirati, jer u samoodbrani mogu da ujedu. Kada ih sugrađani vide, o tome treba da obaveste „Veterinu Beograd”, a njihovi radnici će uhvatiti zmiju na bezbedan način i preneti je u prirodu.

U slučaju da zmija nekog ujede, to mesto ne treba dirati, ne treba ga cediti, isisavati ili podvezivati. Jer ako se rana ne poveže na stručan način, može se zaustaviti ceo krvotok i izazvati veća šteta. Potrebno je što pre i bez panike otići u prvu zdravstvenu ustanovu.

Poskok ne voli buku i ljude

U Srbiji postoji deset vrsta zmija, a od tog broja tri su otrovnice – poskok, šarka i šargan. I poskok i šarka nisu tipično gradske zmije. Poskok uglavnom beži iz grada jer ne voli buku i ljude, šarke ima iznad 1.500 metara nadmorske visine, a šargana na Prokletijama.