Ekologija i komunalna higijena

Svake godine, kad se približi 5. jun, Dan ekologije, pojavljuju se u medijima priče o ekologiji, organizuju tribine, naučno-stručni skupovi, sakupljanje smeća i sl., ali kada se pogleda sadržaj tih tema i ciljevi koji se postavljaju, oni se odnose na – svekoliko smeće, otpatke, produkte metabolizma gradova i industrije. Tako se nauka ekologije pogrešno tumači i koristi. Zato Dan ekologije treba iskoristiti za ekološko vaspitanje, pokretanje odgovornosti pojedinca i zajednice i jačanje ekološke svesti. Na taj način otklonila bi se velika, višedecenijska zabluda da je ekologija aktivnost koja se bavi sakupljanjem otpadaka i njihovim recikliranjem. Iako su te aktivnosti deo ekološke svesti pojedinca i naroda u celini, one nisu ekologija. Za to postoji druga disciplina koje se uopšte i ne pominje – sanitacija okoline. U našoj zemlji postoje sanitarni fakulteti koji školuju sanitarne inženjere koji se stručno bave sanitacijom okoline.

U prilog prethodnom cilju, da bi vam bilo lakše da se snađete, evo u čemu se sastoje ključne razlike između ekologije i sanitacije okoline. Ekologija je naučna disciplina koja proučava odnose između živih bića i njihove životne sredine. Cilj je razumevanje kako funkcionišu prirodni sistemi – kako biljke, životinje, mikroorganizmi, klima i zemljište međusobno deluju. Ekologija je „nauka o ekonomiji prirode” – kako se raspoređuju resursi i energije u prirodi.

Sanitacija okoline (ili komunalna higijena) podrazumeva praktične mere za očuvanje higijene i zdravlja ljudi, uključujući odlaganje otpada, prečišćavanje vode, prečišćavanje vazduha, uklanjanje otpadaka i dezinfekciju. Cilj je sprečavanje bolesti i održavanje čiste okoline za ljude.

Nešto nedostaje u ovom tekstu: gde su fabrički dimnjaci, deponije, hidroelektrane, vetroparkovi i izvori energije koji ne zagađuju okolinu? Njihovo prebacivanje u oblast ekologije je samo zamajavanje javnosti, jer te pojave spadaju u domen tehnologije koja treba da ih rešava u skladu s modernizovanjem i unapređivanjem industrijske proizvodnje, saobraćaja... Za ekologiju je mnogo važnije da se bavi živim svetom i, recimo, biodiverzitetom, nego da rešava tehnološke probleme savremene industrijske proizvodnje i s izvorima energije koji narušavaju život u prirodi i njegovu ekonomiju.

U odbrani od zagađivača treba raditi na zaštiti nacionalnih parkova prirode i nastojati da se formiraju ekološke oaze širom Srbije. Svaka mesna zajednica mogla bi da postane ekološka oaza, kao i zapušteni prostori na periferiji gradova i gradski kvartovi, čak i terase sa zelenilom i cvećem na stambenim zgradama. Postoje brojni primeri za to u onim zajednicama gde ljudi žele da žive zdravije i lepše.

Dr Petar Paunović,

učitelj zdravlja