U slavu sevdaha i meraka

Vranje – Nema sumnje da su rodni grad i njegovi sugrađani, a ponajviše kolege trubači, na dostojan način u vranjskoj gornjoj čaršiji obeležili ovogodišnji prvi "Memorijal Bakiji Bakiću". Vranjanci su to organizovali na tradicionalan način, kako dolikuje trubačkom magu i legendi. Gornja čaršija se od zvuka nekoliko stotina duvačkih instrumenata prelivala od meraka, radosti, zadovoljstva i veselja koje se kasnije proširilo i na sve delove grada pod Pržarom.

Iako je ovo tužno sećanje, međutim, svi su se ovom sećanju na Bakiju radovali, jer je i sam tvorac južnjačkog trubačkog brenda voleo kad su ljudi srećni, zadovoljni i veseli. To su svojim prisustvom i muziciranjem potvrdili ovogodišnji i prošlogodišnji pobednik Sabora trubača u Guči Demiran Ćerimović i Bakijini naslednici Milan i Nenad Mladenović i još desetine drugih orkestara i folklornih ansambala koji su defileom ulicama Vranja u brazilskoj atmosferi dočarali kakva vrela krv teče venama izazivajući neverovatan osećaj na zvuk trube i ritam goča (bubnja).

   Bila je to prilika da mnogi evociraju uspomene, a jedan od njih, poznati fotograf Jovica Stanković Tatabit, vrsni interpretator starih, već zaboravljenih, vranjskih pesama, kako kaže, kao juče se seća druženja sa Bakijom.  

– Moj deda Josa iz Sobine Bakiji je bio pobratim (stari svat) na venčanju. Da bi se spremio za svadbu i kupovinu svadbenog poklona, specijalno poručenog velikog "plekanog" (limenog) korita za kupanje i pranje veša, prodao je četiri tovara drva. Tako da smo mi bili familijarno vezani – priča Stanković i dodaje da je Bakija bio stalno u kafani "Proleće", njegovog oca Mite Tatabita. Tu su nastali čuveni čočeci i kola kojima je Bakija kasnije na takmičenjima pobeđivao i oduševljavao publiku širom sveta.  

– Često sam znao da zapevam uz Bakijinu trubu. Od njega sam naučio mnoge stare značajne pesme koje su mnogi odavno zaboravili jer se ne pevaju, a ja ih još uvek čuvam u srcu i duši. Sa njim sam nastupio na prvim "Danima Vranjanaca u Beogradu" u hali 12 Beogradskog sajma – kaže Jovica Stanković i dodaje da je za pamćenje bilo Bakijino sviranje sa orkestrom i veselje na njegovoj svadbi koja je po starom vranjanskom običaju trajala tri dana. Bakija je tada, kako je pričao, zaradio kao da je svirao pola godine.  

Stanković se seća i boemskih druženja u letnjoj bašti nekadašnjeg hotela "Vranje", kada se svakog vikenda održavala igranka, a svirao Bakija Bakić sa svojim orkestrom. Tada su vozom dolazile specijalne ture iz Leskovca, Kumanova, Niša, Skoplja, Prilepa, Velesa, Beograda, Novog Sada. Slično druženje je bilo i u kafani "Evropa" kod Pekarske zadruge sa koga ima staru fotografiju.  

– U kafanu mog oca Mite Bakija je četvrtkom i petkom dolazio zorom i ostajao ceo dan, jer su se u te dane pogađale svadbe. Uveče bi svirao stare pesme, a ja pevao – ističe Stanković dok pokazuje požutele fotografije sa druženja iz Bakijine i njegove kuće.  

Svojevremeno na izgradnju imidža duvačkog orkestra Bakije Bakića umnogome je uticao legendarni direktor "Jumka" Golubović koji je orkestru narodnu nošnju zamenio elegantnim i modernim odelima. Brzo su ih prozvali "trubački manekeni", a onda su svi orkestri počeli tako da se oblače i nastupaju na takmičenjima, svadbama i veseljima.  

– Bakija je još jedan biser koji je majstorskim zvukom trube "Lela Vranjanka", himnom svih Vranjanaca, kao i "Koštaninim i Bakijinim čočekom" i pesmom "Đelem, đelem" utkan u istoriju Vranja. Svirao je dušom, kao retko ko, znao da razgali srce, da oraspoloži, ali i da rasplače. Umeo je to Bakija Bakić jer je bio čovek velikog srca. Osećao je bolje nego iko Borino Vranje i često govorio: "Ako se u Vranju za nečim žali, to je ono što čovek nije večno mlad". Svaki put sviram iz svog zadovoljstva. Muzika je duboko u meni, ne mogu da budem drugačiji – podsetio je ne više susreta sa trubačkom legendom Miroljub Stojčić, gradonačelnik Vranja.  

Nakon defilea ulicama Vranja, do duboko u noć u gornjoj vranjskoj čaršiji odjekivale su trube u čast magu i velikanu trube, južnjačkog derta i meraka Bakije Bakića koji je znao da razgali i zapali dušu, da na trenutak "vrne" mladost i svu lepotu života. Za sledeći memorijal svoj dolazak su najavili duvački orkestri iz Amerike, Australije, Brazila, Nemačke, Italije, Slovenije i drugih zemalja.