У славу севдаха и мерака

Врање – Нема сумње да су родни град и његови суграђани, а понајвише колеге трубачи, на достојан начин у врањској горњој чаршији обележили овогодишњи први "Меморијал Бакији Бакићу". Врањанци су то организовали на традиционалан начин, како доликује трубачком магу и легенди. Горња чаршија се од звука неколико стотина дувачких инструмената преливала од мерака, радости, задовољства и весеља које се касније проширило и на све делове града под Пржаром.

Иако је ово тужно сећање, међутим, сви су се овом сећању на Бакију радовали, јер је и сам творац јужњачког трубачког бренда волео кад су људи срећни, задовољни и весели. То су својим присуством и музицирањем потврдили овогодишњи и прошлогодишњи победник Сабора трубача у Гучи Демиран Ћеримовић и Бакијини наследници Милан и Ненад Младеновић и још десетине других оркестара и фолклорних ансамбала који су дефилеом улицама Врања у бразилској атмосфери дочарали каква врела крв тече венама изазивајући невероватан осећај на звук трубе и ритам гоча (бубња).

   Била је то прилика да многи евоцирају успомене, а један од њих, познати фотограф Јовица Станковић Татабит, врсни интерпретатор старих, већ заборављених, врањских песама, како каже, као јуче се сећа дружења са Бакијом.  

– Мој деда Јоса из Собине Бакији је био побратим (стари сват) на венчању. Да би се спремио за свадбу и куповину свадбеног поклона, специјално порученог великог "плеканог" (лименог) корита за купање и прање веша, продао је четири товара дрва. Тако да смо ми били фамилијарно везани – прича Станковић и додаје да је Бакија био стално у кафани "Пролеће", његовог оца Мите Татабита. Ту су настали чувени чочеци и кола којима је Бакија касније на такмичењима побеђивао и одушевљавао публику широм света.  

– Често сам знао да запевам уз Бакијину трубу. Од њега сам научио многе старе значајне песме које су многи одавно заборавили јер се не певају, а ја их још увек чувам у срцу и души. Са њим сам наступио на првим "Данима Врањанаца у Београду" у хали 12 Београдског сајма – каже Јовица Станковић и додаје да је за памћење било Бакијино свирање са оркестром и весеље на његовој свадби која је по старом врањанском обичају трајала три дана. Бакија је тада, како је причао, зарадио као да је свирао пола године.  

Станковић се сећа и боемских дружења у летњој башти некадашњег хотела "Врање", када се сваког викенда одржавала игранка, а свирао Бакија Бакић са својим оркестром. Тада су возом долазиле специјалне туре из Лесковца, Куманова, Ниша, Скопља, Прилепа, Велеса, Београда, Новог Сада. Слично дружење је било и у кафани "Европа" код Пекарске задруге са кога има стару фотографију.  

– У кафану мог оца Мите Бакија је четвртком и петком долазио зором и остајао цео дан, јер су се у те дане погађале свадбе. Увече би свирао старе песме, а ја певао – истиче Станковић док показује пожутеле фотографије са дружења из Бакијине и његове куће.  

Својевремено на изградњу имиџа дувачког оркестра Бакије Бакића умногоме је утицао легендарни директор "Јумка" Голубовић који је оркестру народну ношњу заменио елегантним и модерним оделима. Брзо су их прозвали "трубачки манекени", а онда су сви оркестри почели тако да се облаче и наступају на такмичењима, свадбама и весељима.  

– Бакија је још један бисер који је мајсторским звуком трубе "Лела Врањанка", химном свих Врањанаца, као и "Коштаниним и Бакијиним чочеком" и песмом "Ђелем, ђелем" уткан у историју Врања. Свирао је душом, као ретко ко, знао да разгали срце, да орасположи, али и да расплаче. Умео је то Бакија Бакић јер је био човек великог срца. Осећао је боље него ико Борино Врање и често говорио: "Ако се у Врању за нечим жали, то је оно што човек није вечно млад". Сваки пут свирам из свог задовољства. Музика је дубоко у мени, не могу да будем другачији – подсетио је не више сусрета са трубачком легендом Мирољуб Стојчић, градоначелник Врања.  

Након дефилеа улицама Врања, до дубоко у ноћ у горњој врањској чаршији одјекивале су трубе у част магу и великану трубе, јужњачког дерта и мерака Бакије Бакића који је знао да разгали и запали душу, да на тренутак "врне" младост и сву лепоту живота. За следећи меморијал свој долазак су најавили дувачки оркестри из Америке, Аустралије, Бразила, Немачке, Италије, Словеније и других земаља.