Prazna putarska kasa

Novi Pazar – To što je ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić pre dva dana najavio da je država obezbedila 20.000.0000.000 dinara da pokrije dugove putarskim preduzećima, samo je donekle umanjila strepnje zaposlenih preduzeću „Novi Pazar put”.

– Naš dug iznosi oko milijardu dinara, podizvođačima i ostalim dobavljačima. Samo smo „Jugopetrolu” dužni 150.000.000.000 dinara i bili smo na ivici blokade računa. Ako bi se to desilo, a stižu snegovi i zime, ne bismo mogli da obavljamo naš osnovni zimski posao, čišćenje i održavanje puteva – upozorava Izet Ljajić, direktor preduzeća „Novi Pazar put”.

Ovo preduzeće gradi i održava puteve u pet opština: Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici, Raški i Kraljevu. Prazna putarska kasa značila bi da ne može da se kupi nafta, pa bi putevi ka Kopaoniku i Goliji, usred zimske turističke sezone, i do sela na Pešterskoj visoravni, ostali neprohodni.

Za razliku od kolega putara iz drugih delova Srbije, gde do skoro svakog sela postoji asfaltni put, „zona odgovornosti” novopazarskih putara je izuzetno teška, samo su magistralni putevi asfaltirani, a većina regionalnih i lokalnih puteva su makadamski i samo nasuti. Zatim, mnogo je teže graditi puteve preko ravnice nego kroz planinske i pešterske vrleti. Da bi putevi kroz pešterske mećave ili do poznatih skijališta na Kopaoniku bili prohodni i čisti, potrebne su jače i brojnije mašine, spremni ljudi i mnogo više soli i rizle za posipanje. Ipak, „Novi Pazar put” se po tehničkoj opremljenosti i kvalitetu puteva koje gradi, ubraja u uspešna preduzeća, i na tenderskim nadmetanjima za rekonstrukciju Ibarske magistrale, od Kraljeva do Ribarića, dobija posao.

Od lokalnih zajednica najbolji investitor je opština Vrnjačka Banja – kaže Izet Ljajić, i ne želi da proziva opštine koje su ovom preduzeću za letos izgrađene lokalne puteve ostale dužne.

– Mislim da bi država trebalo da promeni suštinski odnos prema putarskim preduzećima. Sada, na primer, od akciza na prodaju naftnih derivata, svega 5,5 odsto ide za izgradnju i rekonstrukciju puteva, a devedesetih godina to je bilo čak 32 do 35 odsto – navodi Ljajić jedan od primera kako bi država mogla ne da pomogne putarima nego da sa njima ima čistu ekonomsku računicu.