Празна путарска каса

Нови Пазар – То што је министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић пре два дана најавио да је држава обезбедила 20.000.0000.000 динара да покрије дугове путарским предузећима, само је донекле умањила стрепње запослених предузећу „Нови Пазар пут”.

– Наш дуг износи око милијарду динара, подизвођачима и осталим добављачима. Само смо „Југопетролу” дужни 150.000.000.000 динара и били смо на ивици блокаде рачуна. Ако би се то десило, а стижу снегови и зиме, не бисмо могли да обављамо наш основни зимски посао, чишћење и одржавање путева – упозорава Изет Љајић, директор предузећа „Нови Пазар пут”.

Ово предузеће гради и одржава путеве у пет општина: Новом Пазару, Тутину, Сјеници, Рашки и Краљеву. Празна путарска каса значила би да не може да се купи нафта, па би путеви ка Копаонику и Голији, усред зимске туристичке сезоне, и до села на Пештерској висоравни, остали непроходни.

За разлику од колега путара из других делова Србије, где до скоро сваког села постоји асфалтни пут, „зона одговорности” новопазарских путара је изузетно тешка, само су магистрални путеви асфалтирани, а већина регионалних и локалних путева су макадамски и само насути. Затим, много је теже градити путеве преко равнице него кроз планинске и пештерске врлети. Да би путеви кроз пештерске мећаве или до познатих скијалишта на Копаонику били проходни и чисти, потребне су јаче и бројније машине, спремни људи и много више соли и ризле за посипање. Ипак, „Нови Пазар пут” се по техничкој опремљености и квалитету путева које гради, убраја у успешна предузећа, и на тендерским надметањима за реконструкцију Ибарске магистрале, од Краљева до Рибарића, добија посао.

Од локалних заједница најбољи инвеститор је општина Врњачка Бања – каже Изет Љајић, и не жели да прозива општине које су овом предузећу за летос изграђене локалне путеве остале дужне.

– Мислим да би држава требало да промени суштински однос према путарским предузећима. Сада, на пример, од акциза на продају нафтних деривата, свега 5,5 одсто иде за изградњу и реконструкцију путева, а деведесетих година то је било чак 32 до 35 одсто – наводи Љајић један од примера како би држава могла не да помогне путарима него да са њима има чисту економску рачуницу.