U očevom sakou i tri broja većim cipelama

Vranje – Mesto školovanja, to je vaša tačka oslonca. Zato su ovi susreti dragoceni. Tim pre što se događaju u gradu gde ste rasli, sazrevali, voleli i stali na noge, kaže nam Una Mladenović Tasić, specijalistkinja logopedije. Živi i radi u Somboru, a u rodno Vranje je došla na dvadesetogodišnjicu srednjoškolske mature. Baš kao i mnoštvo njenih drugova i drugarica, rasutih van zavičaja, svukud po Srbiji i Evropi, sve do Dubaija i Amerike.

Tokom maja i juna svečane sale u hotelima „Rojal putnik”, „Vojvoda Putnik” i u tradicionalnom „Pržaru” ugostile su mnoge generacije svršenih vranjskih srednjoškolaca i gimnazijalaca, okupljenih da obeleže desetu, dvadesetu, tridesetu, pa i koju deceniju više „okruglu” godišnjicu mature. Prilika je to za uranjanje u uspomene, u draga lica koja je vreme borama oplemenilo, kao i za neizbežne priče o tome „kako je nekada bilo”…

„Na proslavama mature niko od đaka pred profesorima nije pušio, pokoja čašica žestokog pića se tolerisala. Uživali smo u plesanju i igranju u kolu sa školskim drugaricama. Oblačili smo najbolje što smo imali. Često i odeću očeva, sakoe i košulje, pa i dva, tri broja veće cipele. Samo da bismo izgledali što svečanije”, priseća se Slobodan Stojković, danas penzioner, dodajući da su sa žaljenjem gledali drugove koji su pali na maturskom ispitu i nisu mogli da budu na proslavi.

Koliko je odlazak na matursko veče tradicionalno bio važan događaj, ilustruje i delić sećanja na profesora Bruna Maričića, rođenog Mostarca, koji je između dva svetska rata bio direktor Gimnazije „Bora Stanković”. Kažu da je „u glavu” znao sve svoje đake i da je pred maturski ispit obilazio roditelje onih koji su imali „dvojke”, želeći da se te ocene poprave u ime „slavljeničkog dana mature”. U najvećem broju slučajeva njegovi obilasci su dali rezultate, ocene su bez urgencije bile popravljene, a đaci zaslužili odlazak na svečanost.

Od sredine šezdesetih, pa sve do kasnih osamdesetih, maturske večeri u Vranju su se odvijale pod strogom profesorskom kontrolom, ističe profesorka Jadranka Savrić, koja sada živi u Beogradu. Početkom tog perioda, kaže, maturu su slavili svršeni đaci Gimnazije „Bora Stanković”, a kasnije i srednjih škola, koje su se u gradu otvarale kako je rastao broj učenika.

„Za maturantkinje bila je obavezna haljina koja seže ispod kolena, pantalone nikako. U hotel ’Vranje’ devojke su dolazile u pratnji najboljeg školskog druga. Orkestar je počinjao veče muzikom za ples, koja je trajala najmanje dva sata. Potom bi se pojavio trubač Bakija Bakić sa svojim orkestrom, a svi, i mi profesori, bismo se uhvatili u kolo. Mi, nastavnici, ponosni na još jednu generaciju koju smo izveli, a naši đaci srećni što su uspešno završili važnu etapu školovanja”, sa setom kaže naša sagovornica.

U davna, prohujala romantična vremena matura se slavila i u restoranu „Evropa” u centru grada. Do ovog lokala dolazilo se prašnjavim ulicama, pa su se pred ulaznim vratima cipele i sandale čistile kafanskim salvetama. Bilo je proslava i na izletištu „Ćoška” na periferiji vranjanske varoši, što je običaj koji je odavno samo sećanje i uspomena.