У очевом сакоу и три броја већим ципелама

Врање – Место школовања, то је ваша тачка ослонца. Зато су ови сусрети драгоцени. Тим пре што се догађају у граду где сте расли, сазревали, волели и стали на ноге, каже нам Уна Младеновић Тасић, специјалисткиња логопедије. Живи и ради у Сомбору, а у родно Врање је дошла на двадесетогодишњицу средњошколске матуре. Баш као и мноштво њених другова и другарица, расутих ван завичаја, свукуд по Србији и Европи, све до Дубаија и Америке.

Током маја и јуна свечане сале у хотелима „Ројал путник”, „Војвода Путник” и у традиционалном „Пржару” угостиле су многе генерације свршених врањских средњошколаца и гимназијалаца, окупљених да обележе десету, двадесету, тридесету, па и коју деценију више „округлу” годишњицу матуре. Прилика је то за урањање у успомене, у драга лица која је време борама оплеменило, као и за неизбежне приче о томе „како је некада било”…

„На прославама матуре нико од ђака пред професорима није пушио, покоја чашица жестоког пића се толерисала. Уживали смо у плесању и игрању у колу са школским другарицама. Облачили смо најбоље што смо имали. Често и одећу очева, сакое и кошуље, па и два, три броја веће ципеле. Само да бисмо изгледали што свечаније”, присећа се Слободан Стојковић, данас пензионер, додајући да су са жаљењем гледали другове који су пали на матурском испиту и нису могли да буду на прослави.

Колико је одлазак на матурско вече традиционално био важан догађај, илуструје и делић сећања на професора Бруна Маричића, рођеног Мостарца, који је између два светска рата био директор Гимназије „Бора Станковић”. Кажу да је „у главу” знао све своје ђаке и да је пред матурски испит обилазио родитеље оних који су имали „двојке”, желећи да се те оцене поправе у име „слављеничког дана матуре”. У највећем броју случајева његови обиласци су дали резултате, оцене су без ургенције биле поправљене, а ђаци заслужили одлазак на свечаност.

Од средине шездесетих, па све до касних осамдесетих, матурске вечери у Врању су се одвијале под строгом професорском контролом, истиче професорка Јадранка Саврић, која сада живи у Београду. Почетком тог периода, каже, матуру су славили свршени ђаци Гимназије „Бора Станковић”, а касније и средњих школа, које су се у граду отварале како је растао број ученика.

„За матуранткиње била је обавезна хаљина која сеже испод колена, панталоне никако. У хотел ’Врање’ девојке су долазиле у пратњи најбољег школског друга. Оркестар је почињао вече музиком за плес, која је трајала најмање два сата. Потом би се појавио трубач Бакија Бакић са својим оркестром, а сви, и ми професори, бисмо се ухватили у коло. Ми, наставници, поносни на још једну генерацију коју смо извели, а наши ђаци срећни што су успешно завршили важну етапу школовања”, са сетом каже наша саговорница.

У давна, прохујала романтична времена матура се славила и у ресторану „Европа” у центру града. До овог локала долазило се прашњавим улицама, па су се пред улазним вратима ципеле и сандале чистиле кафанским салветама. Било је прослава и на излетишту „Ћошка” на периферији врањанске вароши, што је обичај који је одавно само сећање и успомена.