Svi premošćeni ponori pakla

78. KAN

Može se slobodno reći da je španski autor Oliver Laše – scenarista, reditelj i producent, jedan od zasluženih miljenika Kana koji brižno prati njegovu karijeru i napredak. On je ovde 2010. osvojio nagradu kritike Fipresci za film „Svi ste kapetani”, prikazan u „Petnaest dana autora”, sa „Mimozama” je 2016. u „Nedelji kritike” osvojio glavnu nagradu, 2019. za „Vatra će doći” osvojio je nagradu žirija (Jury Prize) u programu „Izvestan pogled”, da bi mu na ovogodišnjem 78. Kanskom festivalu u glavnom takmičarskom programu svečano bila uručena nagrada žirija koju mu je namenio žiri sa Žilijet Binoš na čelu za izuzetan film „Sirat”.

Povratak Lašea u Kan sa neuobičajenom tehno-rejv filmskom pričom, smeštenoj u Maroku, o gotovo mitskom putovanju kroz pustinju koje je dovelo likove do njihovih apsolutnih granica, na najpozitivniji način je uzburkao i kritičare i gledaoce, jer su pred očima imali nešto nesvakidašnje. Napet i uzbudljiv i dirljiv, istovremeno i umetnički i komercijalan film sa sjajnim Serđijem Lopezom u glavnoj ulozi. Ta napetost izvire iz samog ambijenta u kojem je film sniman – iz surove marokanske pustinje koja je i poprište nelegalno organizovanih višenoćnih rejv žurki, ali i iz scena grozničave potrage oca za svojom izgubljenom ćerkom. Lašeov „Sirat” je fantastično snimljen, gledalac ima osećaj da su mu usta puna crvenog pustinjskog peska, zvuci glasnog tehna sučeljavaju se sa oskudnim dijalozima i otkrivajućom tišinom, poseban autorov fokus je na svetlost i na istraživanje veze između ljudi i prirode, duhovne potrage i tradicije.

U izazovima „Sirata” uživaće i srpska publika, jer ga je distributerska kuća „MegaCom Film-MCF” otkupila za prikazivanje u našim bioskopima, a u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Oliver Laše je govorio i o svojoj fascinaciji smrću i njenom ulogom u filmovima koje stvara, o upotrebi plemenske tehno muzike za predstavljanje borbe između tradicije i modernosti, naglašavajući i važnost samootkrivanja i dematerijalizacije pejzaža u svom radu i ističući podršku producentske kuće Pedra Almodovara u nastanku ovog filma.

Da razjasnimo odmah sam naziv vašeg filma?

Sirat je arapski naziv za most između našeg sveta i raja koji premošćuje ponor pakla. Sviđa mi se kolokvijalno značenje te reči koja znači i put i način, u ovom mom slučaju i putovanje i obred prelaska. Postoji nešto od putovanja mog ogoljenog i uništenog glavnog junaka koji mora da se zagleda u sebe i to može da se poveže sa tradicijom svetog grala, ali i legendama koje dolaze iz Indije i Persije i ovakve priče uvek imaju dva sloja: fizički i metafizički. Mislim da je ovo film u kome pokazujem svoj pogled na to kakav je život i kako život komunicira sa ljudskim bićima. Mislim da je ovaj život način učenja i rasta. Život ponekad ne pokuca na vaša vrata, već se pojavi i iznenada izrazi na zaista tragičan način, ali je i to blagotvorno.

Kroz sve vaše filmove vi pokazujete i neki poseban odnos sa smrću, tražite kontakt s njom?

Mislim da je smrt nešto što se uklapa u našu psihologiju, u perspektivu, a mi živimo u društvu koje je zaista tanatofobično, gde smrt nestaje. I kao osoba i kao filmski stvaralac, moram da meditiram o smrti, mislim da je zdrava, ali da ona ne znači kraj. To su vrata nečega, smrt koja vam omogućava da govorite o životu sa sve više i više jasnoće.

Na čudan ste način povezali umetnički film sa onim što nazivamo pristupačnim široj gledalačkoj publici, kako vam je to pošlo za rukom?

Mislim da je „Sirat” moj najsavremeniji film. Iako sam pod uticajem filmskih stvaralaca poput Bresona i Tarkovskog, takođe razmišljam o tome gde se nalazimo kao društvo. Postoji paralela sa američkom kinematografijom sedamdesetih godina prošlog veka: nasilje, svetlost, kontrakultura i duhovna čežnja. Teško je dopreti do publike, ali im trebaju priče koje govore o transcendenciji. Ovo je, može se reći, prizemnija verzija „Pobesnelog Maksa”, jer prati neku vrstu univerzalnog arhetipa po tome što je predstavljena kao sećanje na kraj, sećanje na budućnost. Ovaj film crpi iz mitskih i stilizovanih kvaliteta recimo i „Dine” i „Pobesnelog Maksa”, ali ih reinterpretira u duhovnijem, introspektivnijem i preapokaliptičnijem kontekstu.

Nisam mogla da verujem da može da mi se dopadne tehno muzika, možda zato što ona u „Siratu” ima posebnu funkciju ili što fascinira dizajn zvuka u filmu?

Muzika je morala da se pomeri s plemenskih, uzemljenih ritmova na nešto sve transcendentnije i ogoljenije, poput samog pejzaža. Želeli smo da zvuk pomogne u stvaranju ne samo spoljašnje pustinje sa kojom se likovi moraju suočiti već i one unutrašnje. Radio sam sa Dejvidom Letelijeom, poznatim i kao Kangding Rej, jer je on neko ko razume i energiju rejv kulture i ezoteričnu, ambijentalnu stranu. Ako govorimo o već pomenutim zvucima, ovo je lična veza sa plemenskim tehnom, trendovskom muzikom. Otišli smo do samog korena pokreta slobodnih žurki, izbegavajući komercijalnije verzije poput poznatih muzičkih festivala. Ovde nema poziranja, na žurkama u mom filmu ljudi prihvataju svoje ožiljke, svoje nesavršenosti. Postoji zrelost u prikazivanju rane, a ne u njenom skrivanju, što odražava dublju istinu o ljudskom iskustvu. Film postaje zajednica tih ožiljaka. Možda vam se zato i dopalo.

Kada pominjete ožiljke, mnogi od vaših glumaca imaju vidne invaliditete i ožiljke, kako ste birali glumce?

Nije se radilo o prikazivanju njihovih rana. Birani su zato što su sjajni i zato što su prošli kroz teške stvari. To njihovo prisustvo je važno. Postoji snaga u tome kako se prirodno ponašaju. Neke od njih poznajem više od decenije. Želeli smo da sve bude iskreno i mislim da smo to postigli. I odavno, naše civilizacije, sve priče o viteštvu, sve avanturističke priče, imaju ove dve strane – fizičku stranu, a zatim sa fizičkom i epsku spoljašnjost. Epsku i unutrašnju. Ja sam filmski stvaralac slika i mislim da je slika magična i zaista čudna stvar koja deluje na ljudski metabolizam na veoma dubok način. I zato pokušavam da balansiram između priče, jezika i nejezika, između prijema i poezije i između autora i umetničkog dela. Mislim da film ponekad mora da prevaziđe autora. To je krhka granica.

Verujem da je snimanje u pustinji bilo puno izazova, jer sam tokom gledanja filma često imala utisak da su mi usta puna tog crvenkastog peska?

Bilo je stalno izazovno, ponekad i veoma brutalno. Snimali smo u Maroku tokom najgoreg doba godine, od maja do jula, a to je period peščanih oluja i intenzivne vrućine. Sočiva kamera su se lomila, često smo morali da ponavljamo scene i to je iscrpljivalo celu ekipu. Lično sam se veoma mučio tokom snimanja i povremeno sam se osećao baš isključeno, ali mislim da su sve te teškoće na kraju uticale na sveukupnu emocionalnu teksturu filma.

U produkcijskom smislu imali ste i značajnu podršku producentske kuće Pedra Almodovara?

Retko je u Španiji imati takav nivo institucionalne podrške za ovakav film. Imao sam potpunu umetničku slobodu i zahvalan sam mnogim ljudima. Ne živim u Madridu ili Barseloni. Bio sam u Maroku 10 godina. Pomalo sam autsajder u španskoj kinematografiji, ali sam jedan od mojih filmova snimljen u Galiciji gde živim, u dolini gde je rođena moja majka i zato je bio uspešan u Španiji. Na dodeli nagrada „Goja” upoznao sam Pedra Almodovara, to je bila godina njegovog filma „Bol i slava” i tada mi je rekao da sledeći scenario pošaljem njegovoj producentskoj kući. Almodovar je neko ko ima pojam službe, dobar je kolega i želi uvek najbolje svima nama. On i njegov brat su porodica španskim autorima.