Prosvetni štrajk – anatomija pobune

U dugoj i potresnoj istoriji borbe prosvetnih radnika u Srbiji za dostojanstven život i bolji status u društvu, poslednji štrajk neće ostati upamćen po uspesima, već po porazima – ljudskim, profesionalnim, moralnim. Iako je krenuo iz časne potrebe da se skrene pažnja na nepravdu, niske zarade i urušeni status profesije, štrajk je, kao i mnogo puta ranije, završio kao još jedna zamka u koju su upali idealisti, dok su manipulatori ostali netaknuti.

Najtragičnije su sudbine onih koji su verovali. Verovali su da je moguće nešto promeniti snagom zajedništva, moralnog impulsa i iskrene borbe. Neki od njih ostali su bez posla, bez izvora prihoda, neki su kažnjeni, obeleženi, psihički iscrpljeni. I tu se pokazuje potpuna etička perverzija – ne stradaju oni koji pozivaju, huškaju, viču sa medijskih govornica o „istorijskoj borbi”, već oni koji su poslušali te pozive, pošli za parolama, iskreno verujući da je ova borba njihova. Oni koji su glasno zagovarali „štrajk do pobede” nestali su kad je došlo vreme naplate. Tada su zaćutali, utonuli u sigurnost svojih pozicija, finansijske stabilnosti ili političkih konekcija. Naravno, niko od njih neće priznati da i sam nije bio „žrtva”, ali epilog pokazuje, ili će već pokazati, koliko je ta „žrtva” zaista velika. Kao i koliki će biti benefiti...

Ispašće na kraju da je za neke to bio performans, način da ostave utisak, da se afirmišu, da zadobiju pažnju. A stvarna cena – nije njihova. Plaćaju je drugi. I to je suštinska tragedija prosvetnog štrajka u Srbiji: on je postao ritual žrtvovanja najpoštenijih u ime parola iza kojih ne stoji nijedna održiva strategija.

Oni iskusniji znali su šta sledi. Godine iza njih naučile su ih da u prosveti prazne, a „velike” reči pune kvaziromantičarske jeftine patetike često služe kao maska za lične ambicije, sitne kalkulacije i manipulativne agende. Znali su da obrazovni sistem nije iznutra spreman da se menja, a da su prosvetari – slaba tačka, bez poluga moći, bez sindikalne infrastrukture koja bi bila spremna da preuzme odgovornost. U zemljama s jakim sindikatima oni koji pozivaju na štrajk preuzimaju i obavezu da izgubljena primanja radnicima budu nadoknađena. Ovde – ne postoji ni pomisao na tako nešto. Ovde se poziva na „žrtvu”, ali isključivo tuđu. Ovde, u poslednjem štrajku, s potpunom obustavom nastave, većina sindikata i nije učestvovala. A neko je ipak morao da vodi i organizuje...

Posebnu gorčinu izaziva i klasna podela među samim nastavnicima. Oni koji nemaju drugi izvor prihoda, koji zavise od prosvetne plate, koji hrane porodice i otplaćuju kredite – oni su bili izloženi najtežim posledicama. Dok su oni privilegovani – s dodatnim prihodima (odnekud?), supružnicima sa visokom zaradom, nasleđem ili ušteđevinom – mogli sebi da dozvole luksuz agitacije. I upravo ta asimetrija ruši svaku ideju o solidarnosti. U takvom sistemu štrajk ne može biti borba za pravednije društvo, već selekcijski mehanizam: siromašni i ranjivi ispadaju, privilegovani ostaju. To nije prosvetni bunt – to je socijalni darvinizam pod plaštom idealizma.

A posledice su katastrofalne. Gubitak posla, narušen ugled profesije, ali i urušavanje same suštine školstva. Štrajkovi su postali „normalizovani” – toliko učestali i jalovi da ih društvo više i ne registruje. Škole postaju mesta simulacije znanja: nikad više petica, nikad manje znanja. Đaci ne znaju osnovne pojmove, logičko mišljenje je na izdisaju, obrazovni kriterijumi su svedeni na formalnosti. Nekažnjeno preskakanje nastave, „druženja” umesto rada, „partnerski odnos” umesto autoriteta, rezultirali su potpunim gubitkom svrhe škole i njenog dostojanstva. Učitelj više nije figura znanja i morala – postao je društveni marginalac.

Postavlja se i jedno teško pitanje: da li prosveta uopšte može štrajkom išta da postigne? Odgovor je porazan – ne može. Za razliku od sektora koji direktno ugrožavaju privredu, život i tokove novca (zdravstvo, energetika, rudarstvo, saobraćaj), štrajk u prosveti ne proizvodi društveni šok. Sistem može bezbolno da ignoriše prosvetni štrajk: plate se obustave, nastava se formalno zamrzne, niko ne pita za posledice. I tako dolazimo do surove istine – prosvetni štrajk ne izaziva promene, već dodatno slabljenje pozicije prosvetara.

Ukoliko zaista želimo da prosveta bude kvalitetnija, da bude onaj obrazovni temelj koji je nekada bila, samim tim i bolje plaćena, onda se borba mora voditi drugačije – iznutra. Ali ne po sistemu – ko ima, taj ostaje i radi, bez obzira na kvalitet. Već ko zna, ume i može. Moraju se postaviti jasni kriterijumi znanja, stručnosti, odgovornosti. Mora se graditi profesionalna etika, a ne lažni ideološki aktivizam, kao maska za brutalno ostvarivanje interesa. Škola mora da postane mesto znanja, a ne „druženja”. I najvažnije – prosvetni radnik mora prestati da bude laka meta manipulacije.

Jer dok god se štrajk koristi kao sredstvo bez pokrića, bez strategije i bez zaštitnih mehanizama – on će biti samo zamka za naivne. A svaki naredni štrajk bez vizije i realne snage biće samo nova rana na već teško ranjenom telu prosvete. I ništa više.

Milan Stanković,

profesor, Bor