Просветни штрајк – анатомија побуне

У дугој и потресној историји борбе просветних радника у Србији за достојанствен живот и бољи статус у друштву, последњи штрајк неће остати упамћен по успесима, већ по поразима – људским, професионалним, моралним. Иако је кренуо из часне потребе да се скрене пажња на неправду, ниске зараде и урушени статус професије, штрајк је, као и много пута раније, завршио као још једна замка у коју су упали идеалисти, док су манипулатори остали нетакнути.

Најтрагичније су судбине оних који су веровали. Веровали су да је могуће нешто променити снагом заједништва, моралног импулса и искрене борбе. Неки од њих остали су без посла, без извора прихода, неки су кажњени, обележени, психички исцрпљени. И ту се показује потпуна етичка перверзија – не страдају они који позивају, хушкају, вичу са медијских говорница о „историјској борби”, већ они који су послушали те позиве, пошли за паролама, искрено верујући да је ова борба њихова. Они који су гласно заговарали „штрајк до победе” нестали су кад је дошло време наплате. Тада су заћутали, утонули у сигурност својих позиција, финансијске стабилности или политичких конекција. Наравно, нико од њих неће признати да и сам није био „жртва”, али епилог показује, или ће већ показати, колико је та „жртва” заиста велика. Као и колики ће бити бенефити...

Испашће на крају да је за неке то био перформанс, начин да оставе утисак, да се афирмишу, да задобију пажњу. А стварна цена – није њихова. Плаћају је други. И то је суштинска трагедија просветног штрајка у Србији: он је постао ритуал жртвовања најпоштенијих у име парола иза којих не стоји ниједна одржива стратегија.

Они искуснији знали су шта следи. Године иза њих научиле су их да у просвети празне, а „велике” речи пуне квазиромантичарске јефтине патетике често служе као маска за личне амбиције, ситне калкулације и манипулативне агенде. Знали су да образовни систем није изнутра спреман да се мења, а да су просветари – слаба тачка, без полуга моћи, без синдикалне инфраструктуре која би била спремна да преузме одговорност. У земљама с јаким синдикатима они који позивају на штрајк преузимају и обавезу да изгубљена примања радницима буду надокнађена. Овде – не постоји ни помисао на тако нешто. Овде се позива на „жртву”, али искључиво туђу. Овде, у последњем штрајку, с потпуном обуставом наставе, већина синдиката и није учествовала. А неко је ипак морао да води и организује...

Посебну горчину изазива и класна подела међу самим наставницима. Они који немају други извор прихода, који зависе од просветне плате, који хране породице и отплаћују кредите – они су били изложени најтежим последицама. Док су они привилеговани – с додатним приходима (однекуд?), супружницима са високом зарадом, наслеђем или уштеђевином – могли себи да дозволе луксуз агитације. И управо та асиметрија руши сваку идеју о солидарности. У таквом систему штрајк не може бити борба за праведније друштво, већ селекцијски механизам: сиромашни и рањиви испадају, привилеговани остају. То није просветни бунт – то је социјални дарвинизам под плаштом идеализма.

А последице су катастрофалне. Губитак посла, нарушен углед професије, али и урушавање саме суштине школства. Штрајкови су постали „нормализовани” – толико учестали и јалови да их друштво више и не региструје. Школе постају места симулације знања: никад више петица, никад мање знања. Ђаци не знају основне појмове, логичко мишљење је на издисају, образовни критеријуми су сведени на формалности. Некажњено прескакање наставе, „дружења” уместо рада, „партнерски однос” уместо ауторитета, резултирали су потпуним губитком сврхе школе и њеног достојанства. Учитељ више није фигура знања и морала – постао је друштвени маргиналац.

Поставља се и једно тешко питање: да ли просвета уопште може штрајком ишта да постигне? Одговор је поразан – не може. За разлику од сектора који директно угрожавају привреду, живот и токове новца (здравство, енергетика, рударство, саобраћај), штрајк у просвети не производи друштвени шок. Систем може безболно да игнорише просветни штрајк: плате се обуставе, настава се формално замрзне, нико не пита за последице. И тако долазимо до сурове истине – просветни штрајк не изазива промене, већ додатно слабљење позиције просветара.

Уколико заиста желимо да просвета буде квалитетнија, да буде онај образовни темељ који је некада била, самим тим и боље плаћена, онда се борба мора водити другачије – изнутра. Али не по систему – ко има, тај остаје и ради, без обзира на квалитет. Већ ко зна, уме и може. Морају се поставити јасни критеријуми знања, стручности, одговорности. Мора се градити професионална етика, а не лажни идеолошки активизам, као маска за брутално остваривање интереса. Школа мора да постане место знања, а не „дружења”. И најважније – просветни радник мора престати да буде лака мета манипулације.

Јер док год се штрајк користи као средство без покрића, без стратегије и без заштитних механизама – он ће бити само замка за наивне. А сваки наредни штрајк без визије и реалне снаге биће само нова рана на већ тешко рањеном телу просвете. И ништа више.

Милан Станковић,

професор, Бор