Šmitovih devet decenija

Helmut Šmit, nemačka politička ikona, danas puni 90 godina – što je još jedno od njegovih postignuća vrednih pomena. Svi veliki lideri iz njegovog vremena odavno su naime ili pokojni ili prekriveni zaboravom. Od političkih matadora koji su obeležili jednu epohu, uz Henrija Kisindžera, još se samo čuje i uvažava i  reč Helmuta Šmita: hirurški precizna u formulaciji, kompetentna u analizi.

Još je čest gost na političkim skupovima, u televizijskim studijima, gde jedini prkosi strogim zabranama i, neprestano sa cigarom u ustima, „purnja kao dimnjak”. Jedina neobuzdana strast jezuitski samokontrolisanog čoveka. Piše redovno analize u „Cajtu” (čiji je suizdavač), knjige na goruće teme današnjice i memoare, čiji poslednji tom već nedeljama vodi „Špiglovu” listu bestselera.

U vremenima velikih ekonomskih kriza i čuvenih naftnih „šokova” stekao je međunarodni ugled kompetentnog ekonomskog znalca, uspešnog menadžera i „mahera”, kakvih danas, usred duboke krize, teže od onih pređašnjih, više nema. Lansirao je ekonomske teme kao prioritet svetske politike, bio je inicijator ekonomskog samita svetskih lidera, potonje Grupe 7, pa evropske monetarne unije...

Nema krupnog međunarodnog problema koji prođe bez njegovog stava. U knjizi o „Silama budućnosti” (2004) ustao je protiv (zlo)upotrebe vojne sile u „humanitarne svrhe”. Taj fluidni, i famozni, pojam je neizbežno definisati u međunarodnom pravu kako bi se sprečila njegova zloupotreba, kakva je učinjena „na Balkanu” (u Jugoslaviji), kršenjem Povelje UN, a u nemačkom slučaju i nacionalnog ustava.

Na najvažniji politički položaj u zemlji Šmit je došao i sa njega otišao u vanrednim okolnostima, a ne redovnim putem na izborima: posle iznenadne Brantove ostavke 1974. (zbog čuvene „afere Gijom”) i glasanja o (ne)poverenju u Bundestagu (1982), kad je „kormilo” preuzeo, posle trinaest godina vladavine socijaldemokrata, konzervativac Helmut Kol.

Odnos dvojice velikih Nemaca iz iste političke familije (socijaldemokrate) Vilija Branta i Helmuta Šmita bio je, inače, prilično delikatan. Povezivalo ih je međusobno uvažavanje i – distanciranost koja je isključivala lično prijateljstvo. U pitanju su bile posve različite prirode. Šmit hladan pragmatik, koji je sve svoje strasti, osim pušenja, strogo kontrolisao, Brantu „ništa ljudsko (uključujući dobro vino i lepe žene) nije bilo strano”. Prvi omiljen partijski lider, orijentisan (sasvim) levo, drugi desničar u partiji levice, često u sukobu s njom.

 Njegovo najteže spoljnopolitičko iskušenje bilo je saglasnost sa razmeštanjem američkih nuklearnih raketa („peršing”) na nemačkom tlu, kako bi se „Rusi naterali na pregovore o razoružanju” („dupla opcija”) kad je ostao gotovo usamljen u sopstvenoj partiji. Na unutrašnjem planu najteže mu je bilo 1977. godine, kada je rat države sa teroristima famozne Frakcije crvene armije (RAF) dramatično eskalirao serijom otmica, među kojima su najviše more donele otmica (a potom i ubistvo) predsednika udruženja nemačkih industrijalaca Martina Šlajera i „Lufthanzinog” putničkog aviona sa 86 putnika.

U tim dramatičnim trenucima demonstrirao je nepopustljivost, vođen principom da država koja vodi računa o sopstvenom dostojanstvu ne sme popustiti pod pretnjama i ucenama, bez obzira na žrtve. Najriskantniji potez u karijeri – akcija specijalaca radi spasavanja putnika otetog aviona na aerodromu u Mogadišu – doneo mu je spektakularan uspeh: otmičari su pobijeni, niko od putnika i policajaca nije poginuo, nacija je aplaudirala svom hrabromkancelaru.

Šmit je, inače, rođen, kao Helmut Hajnrih Valdemar Šmit, 23. decembra 1918. u Hamburgu. Posle mature obukao je uniformu (nije krio da je verovao u Hitlerovu pobedu, sve do „jezivog iskustva” na Istočnom frontu 1941. i 1942). Kraj rata dočekao je na Zapadnom frontu i u, kratkom, britanskom zarobljeništvu. U zemlju se, kaže, nije vratio „kao heroj”, ali ni „kao svinja”.

Član obnovljene Socijaldemokratske partije postao je 1946, posle čega je usledila strelovita karijera: poslanik Bundestaga, dva puta ministar (odbrane, finansija), savezni kancelar, od 1974. do 1982. Političke funkcije ga više nisu zanimale: 1983. godine postao je „novinar” i suizdavač nedeljnika „Cajt”, gde je i danas, kao analitičar i – suvlasnik.