Шмитових девет деценија

Хелмут Шмит, немачка политичка икона, данас пуни 90 година – што је још једно од његових постигнућа вредних помена. Сви велики лидери из његовог времена одавно су наиме или покојни или прекривени заборавом. Од политичких матадора који су обележили једну епоху, уз Хенрија Кисинџера, још се само чује и уважава и  реч Хелмута Шмита: хируршки прецизна у формулацији, компетентна у анализи.

Још је чест гост на политичким скуповима, у телевизијским студијима, где једини пркоси строгим забранама и, непрестано са цигаром у устима, „пурња као димњак”. Једина необуздана страст језуитски самоконтролисаног човека. Пише редовно анализе у „Цајту” (чији је суиздавач), књиге на горуће теме данашњице и мемоаре, чији последњи том већ недељама води „Шпиглову” листу бестселера.

У временима великих економских криза и чувених нафтних „шокова” стекао је међународни углед компетентног економског зналца, успешног менаџера и „махера”, каквих данас, усред дубоке кризе, теже од оних пређашњих, више нема. Лансирао је економске теме као приоритет светске политике, био је иницијатор економског самита светских лидера, потоње Групе 7, па европске монетарне уније...

Нема крупног међународног проблема који прође без његовог става. У књизи о „Силама будућности” (2004) устао је против (зло)употребе војне силе у „хуманитарне сврхе”. Тај флуидни, и фамозни, појам је неизбежно дефинисати у међународном праву како би се спречила његова злоупотреба, каква је учињена „на Балкану” (у Југославији), кршењем Повеље УН, а у немачком случају и националног устава.

На најважнији политички положај у земљи Шмит је дошао и са њега отишао у ванредним околностима, а не редовним путем на изборима: после изненадне Брантове оставке 1974. (због чувене „афере Гијом”) и гласања о (не)поверењу у Бундестагу (1982), кад је „кормило” преузео, после тринаест година владавине социјалдемократа, конзервативац Хелмут Кол.

Однос двојице великих Немаца из исте политичке фамилије (социјалдемократе) Вилија Бранта и Хелмута Шмита био је, иначе, прилично деликатан. Повезивало их је међусобно уважавање и – дистанцираност која је искључивала лично пријатељство. У питању су биле посве различите природе. Шмит хладан прагматик, који је све своје страсти, осим пушења, строго контролисао, Бранту „ништа људско (укључујући добро вино и лепе жене) није било страно”. Први омиљен партијски лидер, оријентисан (сасвим) лево, други десничар у партији левице, често у сукобу с њом.

 Његово најтеже спољнополитичко искушење било је сагласност са размештањем америчких нуклеарних ракета („першинг”) на немачком тлу, како би се „Руси натерали на преговоре о разоружању” („дупла опција”) кад је остао готово усамљен у сопственој партији. На унутрашњем плану најтеже му је било 1977. године, када је рат државе са терористима фамозне Фракције црвене армије (РАФ) драматично ескалирао серијом отмица, међу којима су највише море донеле отмица (а потом и убиство) председника удружења немачких индустријалаца Мартина Шлајера и „Луфтханзиног” путничког авиона са 86 путника.

У тим драматичним тренуцима демонстрирао је непопустљивост, вођен принципом да држава која води рачуна о сопственом достојанству не сме попустити под претњама и уценама, без обзира на жртве. Најрискантнији потез у каријери – акција специјалаца ради спасавања путника отетог авиона на аеродрому у Могадишу – донео му је спектакуларан успех: отмичари су побијени, нико од путника и полицајаца није погинуо, нација је аплаудирала свом храбромканцелару.

Шмит је, иначе, рођен, као Хелмут Хајнрих Валдемар Шмит, 23. децембра 1918. у Хамбургу. После матуре обукао је униформу (није крио да је веровао у Хитлерову победу, све до „језивог искуства” на Источном фронту 1941. и 1942). Крај рата дочекао је на Западном фронту и у, кратком, британском заробљеништву. У земљу се, каже, није вратио „као херој”, али ни „као свиња”.

Члан обновљене Социјалдемократске партије постао је 1946, после чега је уследила стреловита каријера: посланик Бундестага, два пута министар (одбране, финансија), савезни канцелар, од 1974. до 1982. Политичке функције га више нису занимале: 1983. године постао је „новинар” и суиздавач недељника „Цајт”, где је и данас, као аналитичар и – сувласник.