Straputice u traganju za identitetom

Uključivanje dece u organizovane kriminalne grupe nije pojava novijeg datuma. Praksa pokazuje da se obično radi o pripadnicima ranjivih grupa koji imaju teška životna iskustva u porodici i zajednici. Odrastanje u stalnom strahu i okruženju nasilja kod njih stvara uverenje da je svet opasno mesto, a da je brutalnost – sredstvo preživljavanja.

– Takva deca kriminalnu grupu doživljavaju kao prostor za potvrđivanje, ali na antisocijalan način. Neki od takvih klanova podstrekavaju svoje golobrade regrute na najteža krivična dela, uključujući i ubistva, predstavljajući to kao čin inicijacije i dokaz spremnosti da budu primljeni u „članstvo”. Naravno, iz ugla kriminalne organizacije, deca su pogodna kao počinioci, jer po pravilu nemaju dosije u policiji i prema njima je kaznena politika blaža – kaže dr Aleksandar Jugović, profesor na Fakultetu političkih nauka i Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu.

Kako dodaje, veoma mladim osobama lakše je manipulisati, lakše ih je zavesti pričama da će kroz kriminal lako i brzo doći do novca, statusa i „slave”.

Profesor Jugović ističe da najteža krivična dela koja učine maloletnici, kao što su ubistva, pokušaji ubistva i razbojništva, jesu jedna vrsta njihovog odgovora na životne situacije i teškoće u odrastanju s kojima se suočavaju.

– Odlika maloletničkog kriminala u Srbiji nije opšte povećanje svih krivičnih dela: naprotiv, zvanične statistike u poslednjih deset godina više beleže pad. Međutim, uočljiv je porast broja nasilnih delikata, koji su u pojedinim slučajevima izrazito brutalni. Smatram da je to posledica ukrštanja nekoliko faktora: strukture ličnosti, teškoća u razvoju, porodičnih odnosa, uticaja vršnjačke grupe i društvenog ambijenta. Deca koja ispoljavaju teške oblike nasilja reaguju na okolnosti izolovanosti, neprihvaćenosti, poniženja i ljutnje koji nastaju usled serije negativnih događaja. Kod nekih od njih to pokreće razmišljanje o mrskom svetu koji ih ne prihvata. Nasilje tako postaje sredstvo „odbrane” narušenog integriteta. Beg u fantaziju nasilja, a potom i u realno učinjeno nasilje, stvara osećanje „snage” kojim se vraća poljuljano samopouzdanje. Ako je uz sve ovo prisutan razvoj rane psihopatije sa izraženim nedostatkom empatije koji potiče iz porodičnog iskustva, stvari se dodatno komplikuju i usmeravaju ka nasilju. Pored ovoga, zloupotreba psihoaktivnih supstanci i dostupnost oružja jesu dodatni faktori rizika za ispoljavanje nasilja. Ono što i u našem društvu, ali i globalno, uočavam jeste izraziti porast averzije prema „drugačijima” i pad tolerancije na postojanje različitosti. Ovome veoma doprinose i modeli ponašanja na društvenim mrežama gde se lako indukuju mržnja, cinizam i neprijateljstvo. Zato i jeste pravo pitanje kako uspostaviti moralne vertikale našeg digitalnog života – upozorava dr Aleksandar Jugović.

Kod nas je nedavno prevedena knjiga Pitera Langmana „Zašto deca ubijaju”, u kojoj se tvrdi da nema određene tipologije maloletnih ubica. Naš sagovornik ističe da je reč o vrlo poučnoj knjizi i skreće pažnju da se u Langmanovom delu govori i o tri opšta tipa dece koja čine masovna ubistva u školama.

– U prvoj grupi su tinejdžeri sa psihopatskim strukturama ličnosti. U drugu spadaju traumatizovana deca, a u treću ona koja imaju ozbiljne psihijatrijske poremećaje, kao što su neki oblici psihoza. Po pravilu, počinioci su dečaci: nasilje je ponekad i vid potrage za muškim identitetom. Okidač može da bude i to što su doživeli odbijanje od devojaka prema kojima su imali simpatije, a onda se osećanje naklonosti pretvara u mržnju – ukazuje naš sagovornik.

Prema njegovom mišljenju, jedno od ključnih obeležja dece počinilaca brutalnog nasilja i ubistva jeste neizgrađen osećaj empatije. Ona manifestuju destruktivni bes prema drugima, a nekada i prema sebi. Obeležava ih i osećanje duboke nesigurnosti i usamljenosti, kao i razvijena mržnja prema onima za koje misle da sputavaju njihovo dokazivanje.

– To mogu biti druga deca, ali predstavnici sistema poput nastavnika ili policajaca. Zato se i dešava da masovne školske ubice prave spiskove onih koje treba „kazniti”. Iza teških ubistava stoje i osećanja sramote, zavisti i ličnog uverenja da su neuspešni. Kod njih uvrede generišu ekstremnu mržnju. I konačno, mislim da je sve ovo izraz jednog oblika egzistencijalne patnje, onoga što bi se moglo opisati kao beznađe i samoprezir. Na ovako opisane krhke ličnosti dodatno negativni uticaj imaju i nasilne onlajn igrice, koje mogu pojačati „strast za destrukcijom”. Zbog svih ovih razloga, put ka sprečavanju masovnih zločina jeste rano otkrivanje problema kod ovakve dece, ali i otkrivanje namera da počine ubistva i napade. To je jedino moguće kroz stalnu saradnju roditelja, škole i drugih službi koji im u tome mogu pomoći – poručuje dr Jugović.

Iako su prošle dve godine od masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar”, javnost još ne zna šta je motivisalo trinaestogodišnjeg dečaka da počini nezapamćeni masakr. Stručnjaci tvrde da njegov profil odudara od svih tipologija maloletnih ubica, a naš sagovornik smatra da javnost ima pravo da zna koji su bili motivi maloletnog masovnog ubice i da o tome moramo da razgovaramo kao društvo.

– Događaj u „Ribnikaru” jedna je od najsnažnijih trauma koje smo imali u poslednjih pola veka. Zato je bitno da o tom kolektivnom bolu i traumi pričamo, jer je to najbolji put da „lečimo ranu”. Na to nas obavezuju i žrtve. Njihovo stradanje mora dobiti smisao, a to je da društvo učinimo solidarnijim i čovečnijim. Takođe, moramo i da razgovaramo gde u sistemima vaspitanja dece ne radimo dobro i šta možemo učiniti da ih unapredimo. To je velika tema koja zadire u povezana pitanja obrazovanja, bezbednosti dece, zaštite mentalnog zdravlja i socijalnih usluga. Mislim da nam u tome trebaju ozbiljni pomaci, ako su nam deca istinski ključna vrednost. Više verujem u prevenciju, nego u represiju – zaključuje prof. dr Aleksandar Jugović