Страпутице у трагању за идентитетом

Укључивање деце у организоване криминалне групе није појава новијег датума. Пракса показује да се обично ради о припадницима рањивих група који имају тешка животна искуства у породици и заједници. Одрастање у сталном страху и окружењу насиља код њих ствара уверење да је свет опасно место, а да је бруталност – средство преживљавања.

– Таква деца криминалну групу доживљавају као простор за потврђивање, али на антисоцијалан начин. Неки од таквих кланова подстрекавају своје голобраде регруте на најтежа кривична дела, укључујући и убиства, представљајући то као чин иницијације и доказ спремности да буду примљени у „чланство”. Наравно, из угла криминалне организације, деца су погодна као починиоци, јер по правилу немају досије у полицији и према њима је казнена политика блажа – каже др Александар Југовић, професор на Факултету политичких наука и Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду.

Како додаје, веома младим особама лакше је манипулисати, лакше их је завести причама да ће кроз криминал лако и брзо доћи до новца, статуса и „славе”.

Професор Југовић истиче да најтежа кривична дела која учине малолетници, као што су убиства, покушаји убиства и разбојништва, јесу једна врста њиховог одговора на животне ситуације и тешкоће у одрастању с којима се суочавају.

– Одлика малолетничког криминала у Србији није опште повећање свих кривичних дела: напротив, званичне статистике у последњих десет година више бележе пад. Међутим, уочљив је пораст броја насилних деликата, који су у појединим случајевима изразито брутални. Сматрам да је то последица укрштања неколико фактора: структуре личности, тешкоћа у развоју, породичних односа, утицаја вршњачке групе и друштвеног амбијента. Деца која испољавају тешке облике насиља реагују на околности изолованости, неприхваћености, понижења и љутње који настају услед серије негативних догађаја. Код неких од њих то покреће размишљање о мрском свету који их не прихвата. Насиље тако постаје средство „одбране” нарушеног интегритета. Бег у фантазију насиља, а потом и у реално учињено насиље, ствара осећање „снаге” којим се враћа пољуљано самопоуздање. Ако је уз све ово присутан развој ране психопатије са израженим недостатком емпатије који потиче из породичног искуства, ствари се додатно компликују и усмеравају ка насиљу. Поред овога, злоупотреба психоактивних супстанци и доступност оружја јесу додатни фактори ризика за испољавање насиља. Оно што и у нашем друштву, али и глобално, уочавам јесте изразити пораст аверзије према „другачијима” и пад толеранције на постојање различитости. Овоме веома доприносе и модели понашања на друштвеним мрежама где се лако индукују мржња, цинизам и непријатељство. Зато и јесте право питање како успоставити моралне вертикале нашег дигиталног живота – упозорава др Александар Југовић.

Код нас је недавно преведена књига Питера Лангмана „Зашто деца убијају”, у којој се тврди да нема одређене типологије малолетних убица. Наш саговорник истиче да је реч о врло поучној књизи и скреће пажњу да се у Лангмановом делу говори и о три општа типа деце која чине масовна убиства у школама.

– У првој групи су тинејџери са психопатским структурама личности. У другу спадају трауматизована деца, а у трећу она која имају озбиљне психијатријске поремећаје, као што су неки облици психоза. По правилу, починиоци су дечаци: насиље је понекад и вид потраге за мушким идентитетом. Окидач може да буде и то што су доживели одбијање од девојака према којима су имали симпатије, а онда се осећање наклоности претвара у мржњу – указује наш саговорник.

Према његовом мишљењу, једно од кључних обележја деце починилаца бруталног насиља и убиства јесте неизграђен осећај емпатије. Она манифестују деструктивни бес према другима, а некада и према себи. Обележава их и осећање дубоке несигурности и усамљености, као и развијена мржња према онима за које мисле да спутавају њихово доказивање.

– То могу бити друга деца, али представници система попут наставника или полицајаца. Зато се и дешава да масовне школске убице праве спискове оних које треба „казнити”. Иза тешких убистава стоје и осећања срамоте, зависти и личног уверења да су неуспешни. Kод њих увреде генеришу екстремну мржњу. И коначно, мислим да је све ово израз једног облика егзистенцијалне патње, онога што би се могло описати као безнађе и самопрезир. На овако описане крхке личности додатно негативни утицај имају и насилне онлајн игрице, које могу појачати „страст за деструкцијом”. Због свих ових разлога, пут ка спречавању масовних злочина јесте рано откривање проблема код овакве деце, али и откривање намера да почине убиства и нападе. То је једино могуће кроз сталну сарадњу родитеља, школе и других служби који им у томе могу помоћи – поручује др Југовић.

Иако су прошле две године од масовног убиства у ОШ „Владислав Рибникар”, јавност још не зна шта је мотивисало тринаестогодишњег дечака да почини незапамћени масакр. Стручњаци тврде да његов профил одудара од свих типологија малолетних убица, а наш саговорник сматра да јавност има право да зна који су били мотиви малолетног масовног убице и да о томе морамо да разговарамо као друштво.

– Догађај у „Рибникару” једна је од најснажнијих траума које смо имали у последњих пола века. Зато је битно да о том колективном болу и трауми причамо, јер је то најбољи пут да „лечимо рану”. На то нас обавезују и жртве. Њихово страдање мора добити смисао, а то је да друштво учинимо солидарнијим и човечнијим. Такође, морамо и да разговарамо где у системима васпитања деце не радимо добро и шта можемо учинити да их унапредимо. То је велика тема која задире у повезана питања образовања, безбедности деце, заштите менталног здравља и социјалних услуга. Мислим да нам у томе требају озбиљни помаци, ако су нам деца истински кључна вредност. Више верујем у превенцију, него у репресију – закључује проф. др Александар Југовић