Osam decenija krvave bitke za Bolman

Mart mesec je za Srbe fatalan, počev od 27. marta 1941. vojni puč, pa preko marta 1948, kada je započeo sukob Jugoslavije i IB-ea, te 9. mart 1991 (velike demonstracije u Beogradu), stiže 24. mart i bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO snaga, potom mart 2003. kada je ubijen srpski premijer dr Zoran Đinđić i na kraju 15. mart 2025. najveće demonstracije (studenata) u istoriji Srbije.

Jednog drugog dana marta, 22. po redu, godine 2025. stigao mi je poziv iz Muzeja Vojvodine da prisustvujem obeležavanju 80 godina od oslobođenja baranjskog mesta Bolman. Krećemo na put prema Baranji. Prvo mesto zadržavanja je opština Jagodnjak. Mesto sa oko 1.000 stanovnika pretežno Srba, manje Hrvata i poneki Rom. Parkirajući vozilo sa novosadskim registarskim tablicama pred opštinom, prilaze nam meštani. Razliva se srdačnost meštana na uslovno rečeno „gradskom trgu”. U istom raspoloženju protiče i sastanak sa predstavnicima vlasti, u njihovom „ofisu”. Krećemo za Bolman, udaljen nekih šest, sedam kilometara od centra opštine Jagodnjaka. A tamo priča o bolmanskoj bici ispred spomenika u centru sela. Bitka za Bolman teška i krvava. Nemačke jedinice, čak grupe armija, dobijaju direktan zadatak iz Berlina da se pregrupišu, pripreme za kontraofanzivu na Baranju i oslobođenu teritoriju. I tako spreče ugrožavanje boka mnogo većih nemačkih jedinica u Mađarskoj. U spomen-sobi muzeja prikazan je tok bitke, video-snimak, mnoge fotografije. Dve paralelno poređane jedna pored druge privukle mi pažnju. Na jednoj jedinice Osme vojvođanske brigade, sve mlada lica pod titovkom, raspadnute obuće i rasparene odeće. Na drugoj oklop i čelik, nemačke jedinice pod šlemovima, utegnuti debelom odećom (mart 1945. hladno je), s čizmama, automatima... U startu razlika ogromna. Kod Nemaca čelik, oklop i najsavremenija oprema, u vojvođanskim brigadama duša, srce i natčovečanska želja za slobodom. Antifašizam je pobedio, to piše i 80 godina posle u zapisima iz Bolmana.

Nižu se iznenađenja. Najpre neočekivan velik broj prisutnih. Udruge antifašista iz istočne Hrvatske sve do Zagreba, pa udruženja antifašista iz Sombora, Apatina, Subotice, gradskog SUBNOR-a iz Sremske Mitrovice... Novo iznenađenje, u mitrovičkoj delegaciji dvojica Korica, Bata i Željko, tu su još Rasko Skakun i Kaplarski Voja... Na spomeniku očuvanom, brižljivo negovanom čitam imena poginulih. Među njima dvojica Laćaraca, Andrija Ceh iz Crkvenog šora i Đura Miler Švaba iz mog Trećeg šora. Nakon polaganja venaca odlazimo u centar sela, spomen-sobu Bolmanske bitke. Lepo uređen i još bolje održavan prostor. Aleksandar Horvat iz Muzeja Vojvodine za ovu priliku doneo je dva predmeta uspomene na ovu bitku koje se kao dragocene relikvije čuvaju u pokrajinskom muzeju. Komandat najmlađe vojvođanske brigade, petnaeste po redu, „Petefi šandor”, koja je vodila najžešće borbe za oslobođenje Bolmana, bio je Ferenc Kiš. On je poginuo dan uoči oslobođenja, na večer 21. marta 1945, kada su ga mitraljeski meci presekli „na pola”, po stomaku. Sa poginulog komandanta skinut opasač, a na njemu šest rupa od metaka. Taj opasač zajedno sa čizmama donet je ovom prilikom u Bolman. Drugi predmet je dvogled koji je pripadao komandantu Osme vojvođanske brigade Milanu Korici Kovaču, čija brigada je takođe krvarila na ovim prostorima. Kovač je dvogled dobio na poklon od kapetana Bejzil Dejvidsona šefa britanske vojne misije na prostorima Vojvodine. Inače, o ovom britanskom kapetanu ima mnogo zapisa na internetu.

Na samom kraju sledi pravi šok od iznenađenja. Ulazimo u svečanu salu doma kulture sela. Veliki prostor, uređen, održavan. A onda defile kratkih pozdravnih govora, recitacija i osam različitih folklornih sastava obučenih u narodne nošnje kraja iz koga dolaze. Impresivno. U govorima podvučeno da antifašizam nije ideologija, već civilizacijsko dostignuće u razvoju društva. Nisam bio opčinjen ručkom koji je pripremljen za sve učesnike, već duhom atmosfere. Osećao se nekako ponosan, ushićen, a onda misli kao da su mi se otrgle iz sopstvene duše i zalutale do moje Sremske Mitrovice. Tamo je sve ovo drugačije. Kao da posle rata u Sremu „više ne žive živi, već preživeli” (Miroslav Mika Atnić). Spomen-groblje sa oko 8.000 ubijenih samo na jednom mestu. Jagodnjak sa oko hiljadu stanovnika, a Mitrovica oko 40.000 razlika ne samo u broju već i u kvalitetu, bar kada je antifašizam u pitanju i negovanje tradicija.

Iz Bolmana poneli smo ne samo uspomene već i pravu istorijsku čitanku – Monografiju oslobođenje Bolmana. A u toj monografiji brojne fotografije u boji, ispovesti učesnika, tužne, teške i danas za čitanje, prikazi bitke, sačuvano jedno vreme ljudskih patnji u njemu i više od toga, sačuvane nade. Da li će sloboda umeti da peva kao što su o njoj pevali oni iz rova pred Bolmanom. Hvala vam Bolmanci dragi na negovanju antifašističkih vrednosti. U ovom veku i na ovom svetu to nam je potrebnije nego ikada. Šta ćemo i kuda ćemo kada to ne negujemo. Setih se i aforizma Aleksandra Baljka: „Idemo putem koji nikud ne vodi. Nije do nas, do puta je.”

Doći će novi mart sledeće godine, a sa njim i kubanska poslovica: „Sećati se – znači živeti.” Ili po Remarku, da mi u životu nekoliko puta umiremo, pri čemu zadržavamo sećanje na prošlost, ono ne umire sa nama. Živi, čeka novi mart i Bolman 2026. – tako nam obećaše domaćini. 

*Publicista, bivši član Savezne vlade