Осам деценија крваве битке за Болман

Март месец је за Србе фаталан, почев од 27. марта 1941. војни пуч, па преко марта 1948, када је започео сукоб Југославије и ИБ-еа, те 9. март 1991 (велике демонстрације у Београду), стиже 24. март и бомбардовање СР Југославије од стране НАТО снага, потом март 2003. када је убијен српски премијер др Зоран Ђинђић и на крају 15. март 2025. највеће демонстрације (студената) у историји Србије.

Једног другог дана марта, 22. по реду, године 2025. стигао ми је позив из Музеја Војводине да присуствујем обележавању 80 година од ослобођења барањског места Болман. Крећемо на пут према Барањи. Прво место задржавања је општина Јагодњак. Место са око 1.000 становника претежно Срба, мање Хрвата и понеки Ром. Паркирајући возило са новосадским регистарским таблицама пред општином, прилазе нам мештани. Разлива се срдачност мештана на условно речено „градском тргу”. У истом расположењу протиче и састанак са представницима власти, у њиховом „офису”. Крећемо за Болман, удаљен неких шест, седам километара од центра општине Јагодњака. А тамо прича о болманској бици испред споменика у центру села. Битка за Болман тешка и крвава. Немачке јединице, чак групе армија, добијају директан задатак из Берлина да се прегрупишу, припреме за контраофанзиву на Барању и ослобођену територију. И тако спрече угрожавање бока много већих немачких јединица у Мађарској. У спомен-соби музеја приказан је ток битке, видео-снимак, многе фотографије. Две паралелно поређане једна поред друге привукле ми пажњу. На једној јединице Осме војвођанске бригаде, све млада лица под титовком, распаднуте обуће и распарене одеће. На другој оклоп и челик, немачке јединице под шлемовима, утегнути дебелом одећом (март 1945. хладно је), с чизмама, аутоматима... У старту разлика огромна. Код Немаца челик, оклоп и најсавременија опрема, у војвођанским бригадама душа, срце и натчовечанска жеља за слободом. Антифашизам је победио, то пише и 80 година после у записима из Болмана.

Нижу се изненађења. Најпре неочекиван велик број присутних. Удруге антифашиста из источне Хрватске све до Загреба, па удружења антифашиста из Сомбора, Апатина, Суботице, градског СУБНОР-а из Сремске Митровице... Ново изненађење, у митровичкој делегацији двојица Корица, Бата и Жељко, ту су још Раско Скакун и Капларски Воја... На споменику очуваном, брижљиво негованом читам имена погинулих. Међу њима двојица Лаћараца, Андрија Цех из Црквеног шора и Ђура Милер Шваба из мог Трећег шора. Након полагања венаца одлазимо у центар села, спомен-собу Болманске битке. Лепо уређен и још боље одржаван простор. Александар Хорват из Музеја Војводине за ову прилику донео је два предмета успомене на ову битку које се као драгоцене реликвије чувају у покрајинском музеју. Командат најмлађе војвођанске бригаде, петнаесте по реду, „Петефи шандор”, која је водила најжешће борбе за ослобођење Болмана, био је Ференц Киш. Он је погинуо дан уочи ослобођења, на вечер 21. марта 1945, када су га митраљески меци пресекли „на пола”, по стомаку. Са погинулог команданта скинут опасач, а на њему шест рупа од метака. Тај опасач заједно са чизмама донет је овом приликом у Болман. Други предмет је двоглед који је припадао команданту Осме војвођанске бригаде Милану Корици Ковачу, чија бригада је такође крварила на овим просторима. Ковач је двоглед добио на поклон од капетана Бејзил Дејвидсона шефа британске војне мисије на просторима Војводине. Иначе, о овом британском капетану има много записа на интернету.

На самом крају следи прави шок од изненађења. Улазимо у свечану салу дома културе села. Велики простор, уређен, одржаван. А онда дефиле кратких поздравних говора, рецитација и осам различитих фолклорних састава обучених у народне ношње краја из кога долазе. Импресивно. У говорима подвучено да антифашизам није идеологија, већ цивилизацијско достигнуће у развоју друштва. Нисам био опчињен ручком који је припремљен за све учеснике, већ духом атмосфере. Осећао се некако поносан, усхићен, а онда мисли као да су ми се отргле из сопствене душе и залутале до моје Сремске Митровице. Тамо је све ово другачије. Као да после рата у Срему „више не живе живи, већ преживели” (Мирослав Мика Атнић). Спомен-гробље са око 8.000 убијених само на једном месту. Јагодњак са око хиљаду становника, а Митровица око 40.000 разлика не само у броју већ и у квалитету, бар када је антифашизам у питању и неговање традиција.

Из Болмана понели смо не само успомене већ и праву историјску читанку – Монографију ослобођење Болмана. А у тој монографији бројне фотографије у боји, исповести учесника, тужне, тешке и данас за читање, прикази битке, сачувано једно време људских патњи у њему и више од тога, сачуване наде. Да ли ће слобода умети да пева као што су о њој певали они из рова пред Болманом. Хвала вам Болманци драги на неговању антифашистичких вредности. У овом веку и на овом свету то нам је потребније него икада. Шта ћемо и куда ћемо када то не негујемо. Сетих се и афоризма Александра Баљка: „Идемо путем који никуд не води. Није до нас, до пута је.”

Доћи ће нови март следеће године, а са њим и кубанска пословица: „Сећати се – значи живети.” Или по Ремарку, да ми у животу неколико пута умиремо, при чему задржавамо сећање на прошлост, оно не умире са нама. Живи, чека нови март и Болман 2026. – тако нам обећаше домаћини. 

*Публициста, бивши члан Савезне владе