Strah od velike reke

Miodrag Maticki (1940), istraživač naše književne prošlosti, posebno narodne književnosti, srpske graničarske epike, almanaha i kalendara 19. i 20. veka, od 1964. godine objavljuje pesme, pripovetke i romane. Autor je romana: „Gluva lađa”, „Ludi pesak”, „Idu Nemci”, zbirki priča: „Svakodnevno hvatanje veverice”, „Vučjak Adele Argeni”, „Deseti za molitvu”. Srpska književna zadruga je upravo objavila njegovu zbirku „Senovite priče”, izdavačka kuća „Filip Višnjić” roman „Prednosti gipsa”, a „Bookland” roman za mlade „Pljuskofon”.

U novoj knjizi priča govorite o današnjem vremenu, ali rado odlazite u našu književnu i kulturnu prošlost. Posebno su zanimljive priče o Steriji, Koderu i Popi?

Reč je o izboru trideset mojih najboljih „senovitih” priča. Kao pripovedač iskoračio sam u prostor tamnog vilajeta, u donje predele mitskog Dunava, u svet gde vremena: prošlo, sadašnje i buduće, ne postoje, gde su drugačiji zvuci, zvuci gluvoće i vasionskog šuma. Zagazio sam u predele koje su iskušavali moji vrli prethodnici, Mileta Jakšić u pričama s kraja 19. i početka 20. veka o ljudima bez senke, nastavljajući se na čudesno delo Adelberta Šamisa „Čovek bez senke”. Koristio sam i iskustva Momčila Nastasijevića koji je na čudesan način pripovedao o poklonima rođake Marije. Ušao sam u volšebni svet bez zadrške, i kao pisac i kao glavni lik. Pružene su mi neslućene mogućnosti da povezujem priče, likove i događaje iz raznih priča i raznih vremena. Ali, u tim trenucima i sam sam ostajao bez senke, obeležen, rovašen. Bivao sam izložen opasnostima da sve to prihvatam u određenom trenutku kao realnost, da se zanesem u nešto iz čega potpunog povratka nema. Tu mi je iskustvo istoričara književnosti i te kako pomoglo. Ja dobro znam jezik naše prošlosti, ljude, pisce, trudim se da moji likovi ožive a da ne budu iznevereni. U priči o Đorđu Markoviću Koderu, pesniku i učitelju mačevanja, uživao sam otkrivajući tajnu njegovog mačevanja jezikom. Mene su teme i likovi „jurili” i nalazili. Sterija, Koder, Aganlija u sferi mog naučnog posla.

Svojim pričama pokazujete da je život često snažniji od svake imaginacije?

Senovite priče jurile su me i kada je bila reč o živim ljudima. Tu sam se užasnuo koliko sam duboko zagazio u onostrano, da sam odista, na trenutak, poverovao da i taj onostrani život može da se materijalizuje, kao što život može da bude snažniji od imaginacije. Junak moje najduže priče je Milan Avramović iz Čelebića. Bio je miner u ratu, teško je bio ranjen iznutra. Sa grupom sebi bliskih krenuo je pešice do Hilandara, da sve tamo „predoči”. Sva njegova sećanja na rat zasenila je priča o srpskim izbeglicama posejanim sve do Svete Gore.

Neke od priča je kasnije život dopunjavao na veoma zanimljiv način. Hoćete li im dodavati epiloge?

U priči o mineru epilog je preuzet iz života. Za Milana Avramovića nije bilo povratka. U priči „Posveta Vaska Pope” pominje se moj drug iz Vršačke gimnazije, koji je bio strastan lovac. On je prekinuo našu tužnu posetu Banatskoj Palanci. Banuo je u naše društvo u restoran kod Đele, gde smo Vasko Popa i ja i ranije odlazili, koji se nalazi na ušću Karaša u Dunav. Moj drug je smrtno bolesnog Vaska, koji mi je tada o svojoj teškoj bolesti govorio prvi put, gađao ravno međ’ oči lovačkim pričama o tome kako je kinjio i ubijao vukove uhvaćene u kljuse, gađajući ih baš između očiju. Ovih dana, u lovu, pisalo je u novinama, nesrećom, ne zna se kako, ubijen je i moj drug metkom koji ga je pogodio ravno među oči.

Neke priče posvetili ste bratu Milenku, novinaru „Politike”. To su, istovremeno, i priče o moćnoj reci Dunavu?

Dve priče posvećene su mom bratu Milenku. Zahvalan sam mu što mi je približio Dunav, što mi je pomogao da savladam strah od velike reke, od velike ribe morune. On i Sterija uveli su me u mitske, donje predele Dunava. Njegov Dunav junak je priča o Steriji, Vasku Popi, Koderu, Aganliji iz priče „Oršava”, tragičnoj sudbini Prvog ruskog kadetskog korpusa koji je nestao 1944. u Beloj Crkvi. Možda je naslov ove knjige trebalo da glasi kao i naslov priče posvećene Milenku: „Dunav brata mog”.

Roman „Prednosti gipsa”, napisan pre četvrt veka, objavljen je tek sada. Šta je u njemu bilo sporno?

Knjiga je bila prihvaćena, sklopljen ugovor, pa potom odlukom saveta povučena, iz razloga koji mi tada nije bio jasan. Nisam bio svestan da sam u romanu nagovestio ono što će se zbiti u poslednjoj deceniji 20. veka. To je roman o gipsiranim ljudima, kartaškim igrama na rovinjskom otoku Katarina, toliko sličnim sastancima vođa bivših republika Jugoslavije pre raspada. U poslednjem poglavlju opisana je „Rovinjska noć” kada se uz rakete oprašta od dugog toplog leta, kada sve leti u vazduh.

U recenziji iz 1986. godine, Aleksandar Petrov kaže za jednog junaka da čas pretvara karte u ljude, čas ljude u karte. Da li je reč o našem poznatom književnom kritičaru?

Nije me toliko pogodilo što je sprečeno štampanje romana „Prednosti gipsa”, već što me je Mihiz, jedan od glavnih likova (Kritičar), pozvao za sto u „Batani” sledećeg leta i vratio mi rukopis romana. U romanu je verno prenet njegov govor na otvaranju Lukićeve slikarske izložbe na platou ispod Svete Eufemije, višedecenijskog simbola umetnika koji su se u Rovinju okupljali. On je masi okupljenog sveta poručio da nas sveta Eufemija može od svega sačuvati, samo ne može od nas samih. Kada je reč o motivu gipsiranih ljudi, koji ne mogu da iziđu iz svoje školjke, izgleda da je roman i danas aktuelan i da je srećno sačekao svoj trenutak. Uvodna reč romana slovi: „Povratak romanu”. Radovao bih se da se to odista dogodi, da se otrgnem čitav od senovitih priča.