Страх од велике реке

Миодраг Матицки (1940), истраживач наше књижевне прошлости, посебно народне књижевности, српске граничарске епике, алманаха и календара 19. и 20. века, од 1964. године објављује песме, приповетке и романе. Аутор је романа: „Глува лађа”, „Луди песак”, „Иду Немци”, збирки прича: „Свакодневно хватање веверице”, „Вучјак Аделе Аргени”, „Десети за молитву”. Српска књижевна задруга је управо објавила његову збирку „Сеновите приче”, издавачка кућа „Филип Вишњић” роман „Предности гипса”, а „Bookland” роман за младе „Пљускофон”.

У новој књизи прича говорите о данашњем времену, али радо одлазите у нашу књижевну и културну прошлост. Посебно су занимљиве приче о Стерији, Кодеру и Попи?

Реч је о избору тридесет мојих најбољих „сеновитих” прича. Као приповедач искорачио сам у простор тамног вилајета, у доње пределе митског Дунава, у свет где времена: прошло, садашње и будуће, не постоје, где су другачији звуци, звуци глувоће и васионског шума. Загазио сам у пределе које су искушавали моји врли претходници, Милета Јакшић у причама с краја 19. и почетка 20. века о људима без сенке, настављајући се на чудесно дело Аделберта Шамиса „Човек без сенке”. Користио сам и искуства Момчила Настасијевића који је на чудесан начин приповедао о поклонима рођаке Марије. Ушао сам у волшебни свет без задршке, и као писац и као главни лик. Пружене су ми неслућене могућности да повезујем приче, ликове и догађаје из разних прича и разних времена. Али, у тим тренуцима и сам сам остајао без сенке, обележен, ровашен. Бивао сам изложен опасностима да све то прихватам у одређеном тренутку као реалност, да се занесем у нешто из чега потпуног повратка нема. Ту ми је искуство историчара књижевности и те како помогло. Ја добро знам језик наше прошлости, људе, писце, трудим се да моји ликови оживе а да не буду изневерени. У причи о Ђорђу Марковићу Кодеру, песнику и учитељу мачевања, уживао сам откривајући тајну његовог мачевања језиком. Мене су теме и ликови „јурили” и налазили. Стерија, Кодер, Аганлија у сфери мог научног посла.

Својим причама показујете да је живот често снажнији од сваке имагинације?

Сеновите приче јуриле су ме и када је била реч о живим људима. Ту сам се ужаснуо колико сам дубоко загазио у онострано, да сам одиста, на тренутак, поверовао да и тај онострани живот може да се материјализује, као што живот може да буде снажнији од имагинације. Јунак моје најдуже приче је Милан Аврамовић из Челебића. Био је минер у рату, тешко је био рањен изнутра. Са групом себи блиских кренуо је пешице до Хиландара, да све тамо „предочи”. Сва његова сећања на рат засенила је прича о српским избеглицама посејаним све до Свете Горе.

Неке од прича је касније живот допуњавао на веома занимљив начин. Хоћете ли им додавати епилоге?

У причи о минеру епилог је преузет из живота. За Милана Аврамовића није било повратка. У причи „Посвета Васка Попе” помиње се мој друг из Вршачке гимназије, који је био страстан ловац. Он је прекинуо нашу тужну посету Банатској Паланци. Бануо је у наше друштво у ресторан код Ђеле, где смо Васко Попа и ја и раније одлазили, који се налази на ушћу Караша у Дунав. Мој друг је смртно болесног Васка, који ми је тада о својој тешкој болести говорио први пут, гађао равно међ’ очи ловачким причама о томе како је кињио и убијао вукове ухваћене у кљусе, гађајући их баш између очију. Ових дана, у лову, писало је у новинама, несрећом, не зна се како, убијен је и мој друг метком који га је погодио равно међу очи.

Неке приче посветили сте брату Миленку, новинару „Политике”. То су, истовремено, и приче о моћној реци Дунаву?

Две приче посвећене су мом брату Миленку. Захвалан сам му што ми је приближио Дунав, што ми је помогао да савладам страх од велике реке, од велике рибе моруне. Он и Стерија увели су ме у митске, доње пределе Дунава. Његов Дунав јунак је прича о Стерији, Васку Попи, Кодеру, Аганлији из приче „Оршава”, трагичној судбини Првог руског кадетског корпуса који је нестао 1944. у Белој Цркви. Можда је наслов ове књиге требало да гласи као и наслов приче посвећене Миленку: „Дунав брата мог”.

Роман „Предности гипса”, написан пре четврт века, објављен је тек сада. Шта је у њему било спорно?

Књига је била прихваћена, склопљен уговор, па потом одлуком савета повучена, из разлога који ми тада није био јасан. Нисам био свестан да сам у роману наговестио оно што ће се збити у последњој деценији 20. века. То је роман о гипсираним људима, карташким играма на ровињском отоку Катарина, толико сличним састанцима вођа бивших република Југославије пре распада. У последњем поглављу описана је „Ровињска ноћ” када се уз ракете опрашта од дугог топлог лета, када све лети у ваздух.

У рецензији из 1986. године, Александар Петров каже за једног јунака да час претвара карте у људе, час људе у карте. Да ли је реч о нашем познатом књижевном критичару?

Није ме толико погодило што је спречено штампање романа „Предности гипса”, већ што ме је Михиз, један од главних ликова (Критичар), позвао за сто у „Батани” следећег лета и вратио ми рукопис романа. У роману је верно пренет његов говор на отварању Лукићеве сликарске изложбе на платоу испод Свете Еуфемије, вишедеценијског симбола уметника који су се у Ровињу окупљали. Он је маси окупљеног света поручио да нас света Еуфемија може од свега сачувати, само не може од нас самих. Када је реч о мотиву гипсираних људи, који не могу да изиђу из своје шкољке, изгледа да је роман и данас актуелан и да је срећно сачекао свој тренутак. Уводна реч романа слови: „Повратак роману”. Радовао бих се да се то одиста догоди, да се отргнем читав од сеновитих прича.