Drukčiji svet je moguć

Povodom četrdeset godina od velikih studentskih demonstracija u Beogradu, u izdanju Drugog programa Radio Beograda i „Službenog glasnika” objavljen je zbornik „Šezdeset osma – lične istorije. 80 svedočenja” u kojem se, na više od 800 stranica, nalaze priče učesnika u ovim dramatičnim događajima koji su snažno obeležili našu noviju istoriju. Zbornik koji je priredio Đorđe Malavrazić, a čija prva strana (fotografija Tomislava Peterneka) živo priziva sećanje na to vreme, predstavljen je svečano u prepunoj Kamenoj sali Radio Beograda, u prisustvu, i uz pozdravne reči, velikog broja učesnika događaja iz 1968. godine.

Reči su, istovremeno, pratili i dokumentarni snimci studentskih demonstracija i govora kojima su se studentima obraćali Stevo Žigon koji je onako nezaboravno, slavno, interpretirao Robespjera, pa Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Mihailo Đurić, Dušan Radović, Desanka Maksimović… Odlomke iz govora čitao je glumac Milan Mihailović, malu izložbu fotografija Tomislava Peterneka u Kamenoj sali otvorila je glumica Snežana Nikšić.

Pozdravljajući goste, direktor Radio Beograda Slobodan Divjak ocenio je da je ’68. bila, uz sva ideološka ograničenja, velika pobuna protiv represije i da je, kao veliki intelektualni poduhvat, ostavila krupan trag u srpskoj kulturi. Slobodan Gavrilović, direktor „Službenog glasnika” rekao je da će ova događanja još biti izučavana i da je to u suštini bila mladalačka pobuna koja je tražila pravo na osvajanje političkih sloboda.

Dragoljub Mićunović je, pak, hvaleći ovaj izdavački poduhvat ali i ukazujući na varljivost sećanja, pozvao istoriografe da počnu da prikupljaju dokumente o ’68, o „prvoj pobuni koja je došla sleva”, a kojih još ima. Mihailo Marković je beogradske demonstracije ’68. povezao sa svetskim dešavanjima i studentskim pobunama u svetu („univerzalni svetski bunt omladine protiv autoritarnog društva i nasilja birokratije”, kako je rekao) ali je i analizirao detaljnije konkretne razloge pobune (studente je, opisao je Marković, iritiralo i to što novine nisu izveštavale o ratu u Vijetnamu jer je naša zemlja tada čekala pomoć SAD u žitu…). Svetozar Stojanović je priznao da su studenti nehotice svojom pobunom profesore stavili na probu jer „mi smo godinama kritički pisali, ali je sada trebalo pokazati da iza tekstova treba stati životom”.

Rajko Đurić je juče podsetio na značaj demonstracija za budućnost i na jednog od studentskih vođa, Vladu Mijanovića. Sonja Liht je iznela ocenu slavnog Markuzea po kojoj je naša ’68. poznata po tome što su beogradski studenti bili zajedno sa svojim profesorima. Isto je u ovom gradu bilo i ne samo tada, već i ’91, ’92, ’96. i 2000. godine, dodala je Sonja Liht.

– To su sve datumi tokom kojih su studenti i profesori Beogradskog univerziteta pokazali i dokazali da imaju srca i pameti da se bore protiv totalitarizma i autoritarizma – rekla je Liht.

Zaključujući sećanja povodom Zbornika, Đorđe Malavrazić je ukazao na antiglobalizacijski karakter ’68. i njenu nezaboravnu parolu: „Drukčiji svet je moguć”.

-----------------------------------------------------------

Arapski pikado

Zalažući se za dalje razgovore i rasprave o ’68. i pozivajući na dijalog, Aleksandar Ilić je predložio da se to održi na Kolarcu i replicirao Mihailu Markoviću na primedbu da naša štampa nije pisala o vijetnamskom ratu jer je tada „prosila žito od SAD”. „Kako to da mi nismo imali žito? Šta se desilo sa srpskom poljoprivredom da moramo da klečimo za žito”, upitao je Ilić, šaljivo primećujući da se nada kako se njegovo zalaganje za dijalog neće završiti „arapskim pikadom” – novom igrom koja je sve popularnija u svetu – i da ga, u njenom stilu, na kraju govora neće gađati cipelom.