Друкчији свет је могућ

Поводом четрдесет година од великих студентских демонстрација у Београду, у издању Другог програма Радио Београда и „Службеног гласника” објављен је зборник „Шездесет осма – личне историје. 80 сведочења” у којем се, на више од 800 страница, налазе приче учесника у овим драматичним догађајима који су снажно обележили нашу новију историју. Зборник који је приредио Ђорђе Малавразић, а чија прва страна (фотографија Томислава Петернека) живо призива сећање на то време, представљен је свечано у препуној Каменој сали Радио Београда, у присуству, и уз поздравне речи, великог броја учесника догађаја из 1968. године.

Речи су, истовремено, пратили и документарни снимци студентских демонстрација и говора којима су се студентима обраћали Стево Жигон који је онако незаборавно, славно, интерпретирао Робеспјера, па Никола Милошевић, Борислав Михајловић Михиз, Михаило Ђурић, Душан Радовић, Десанка Максимовић… Одломке из говора читао је глумац Милан Михаиловић, малу изложбу фотографија Томислава Петернека у Каменој сали отворила је глумица Снежана Никшић.

Поздрављајући госте, директор Радио Београда Слободан Дивјак оценио је да је ’68. била, уз сва идеолошка ограничења, велика побуна против репресије и да је, као велики интелектуални подухват, оставила крупан траг у српској култури. Слободан Гавриловић, директор „Службеног гласника” рекао је да ће ова догађања још бити изучавана и да је то у суштини била младалачка побуна која је тражила право на освајање политичких слобода.

Драгољуб Мићуновић је, пак, хвалећи овај издавачки подухват али и указујући на варљивост сећања, позвао историографе да почну да прикупљају документе о ’68, о „првој побуни која је дошла слева”, а којих још има. Михаило Марковић је београдске демонстрације ’68. повезао са светским дешавањима и студентским побунама у свету („универзални светски бунт омладине против ауторитарног друштва и насиља бирократије”, како је рекао) али је и анализирао детаљније конкретне разлоге побуне (студенте је, описао је Марковић, иритирало и то што новине нису извештавале о рату у Вијетнаму јер је наша земља тада чекала помоћ САД у житу…). Светозар Стојановић је признао да су студенти нехотице својом побуном професоре ставили на пробу јер „ми смо годинама критички писали, али је сада требало показати да иза текстова треба стати животом”.

Рајко Ђурић је јуче подсетио на значај демонстрација за будућност и на једног од студентских вођа, Владу Мијановића. Соња Лихт је изнела оцену славног Маркузеа по којој је наша ’68. позната по томе што су београдски студенти били заједно са својим професорима. Исто је у овом граду било и не само тада, већ и ’91, ’92, ’96. и 2000. године, додала је Соња Лихт.

– То су све датуми током којих су студенти и професори Београдског универзитета показали и доказали да имају срца и памети да се боре против тоталитаризма и ауторитаризма – рекла је Лихт.

Закључујући сећања поводом Зборника, Ђорђе Малавразић је указао на антиглобализацијски карактер ’68. и њену незаборавну паролу: „Друкчији свет је могућ”.

-----------------------------------------------------------

Арапски пикадо

Залажући се за даље разговоре и расправе о ’68. и позивајући на дијалог, Александар Илић је предложио да се то одржи на Коларцу и реплицирао Михаилу Марковићу на примедбу да наша штампа није писала о вијетнамском рату јер је тада „просила жито од САД”. „Како то да ми нисмо имали жито? Шта се десило са српском пољопривредом да морамо да клечимо за жито”, упитао је Илић, шаљиво примећујући да се нада како се његово залагање за дијалог неће завршити „арапским пикадом” – новом игром која је све популарнија у свету – и да га, у њеном стилу, на крају говора неће гађати ципелом.