Da li Ukrajinu čeka sudbina dve Nemačke

Podela Ukrajine na dve interesne sfere, kako sada stvari stoje. Da li to znači da ovu zemlju čeka sudbina dve Nemačke posle Drugog svetskog rata. Ali, pozivati se na sudbinu post-Hitlerovske tvorevine, teško da bi moglo da se uklopi u današnju stvarnost.

O čemu se radi? Nemačka je iz najveće tragedije 20. veka, nakon ukidanja četiri okupacione zone (američke, britanske, francuske i sovjetske) izašla podeljena između dva ideološki nepomirljiva tabora: Zapada pod kontrolom Sjedinjenih Američkih Država i Istoka koji je upotpunosti potpao pod uticaj tadašnjeg Sovjetskog saveza.

Sudbina dveju novonastalih država (1949) – Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike – bila je dramatično različita. Ne toliko iz ideoloških nesaglasnosti koliko zbog činjenice da je u obnovu zapadnog dela krenula Amerika, sa svim svojim potencijalima neoštećenim tokom ratnih godina, pa čak i dodatno ojačanim. Sa istočne strane, SSSR koji je iz svetskog sukoba izašao potpuno ekonomski isceđen, sa 27 miliona žrtava, razrušenom privredom, infrastrukturom... sa tim nije mogao da se meri.

Slična sudbina, izgleda, čeka i Ukrajinu (pod uslovom da bude podeljena na samo dva dela), ali u potpuno novim okolnostima. Sada, onaj deo koji bi mogao da pripadne Rusiji ima daleko više šansi na prosperitet od onog drugog koji bi (teoretski) mogao da se nađe pod okriljem Zapada. Ekonomske prilike na jednoj i na drugoj strani uopšte ne podsećaju na one u slučaju dve Nemačke, naprotiv.

U tom smislu ovih dana se pojavilo nekoliko izuzetno interesantnih informacija. Jedna je da su ruske trupe praktično već zauzele prostore u Donbasu bogate retkim metalima, posebno litijumom, a na koje su otvoreno računali i Amerikanci i Britanci. Takođe, američka kompanija „BlekRok” koja je bacila oko na plodnu ukrajinsku zemlju, obustavila je potragu za investitorima koji bi uložili svoj kapital u posleratnu obnovu ratom devastirane države. A predviđeno je bilo da se prikupi barem 15 milijardi dolara. Predsednička pobeda Donalda Trampa i njegov odnos prema Moskvi, doprineli su nezainteresovanosti zapadnih banaka i vlada za oživljavanje ovog dela Evrope.

Kako podsećaju mediji, Donald Tramp je tokom izborne kampanje obećao da će u kratkom roku okončati sukob u Ukrajini i organizovati mirovne pregovore između Volodimira Zelenskog i ruskog lidera Vladimira Putina. Međutim, tokom proteklih meseci američki predsednik nije uspeo da pronađe zajednički jezik sa pomenutom dvojicom. Izneo je tek neke, ne baš dosledne, predloge za dalji mir.

Jasno je da u uslovima u kojima se ne zna kakva bi mogla da bude buduća ukrajinska država, barem njen neruski deo, nema mnogo onih koji bi bili spremni da se ozbiljnije upletu u njen oporavak. Još nesigurnije se to čini ovdašnjim žiteljima, onima koji su rizikovali svoje živote za njen opstanak, kao i onima koji su se od ratne muke sklonili negde drugo. A takvih je oko četvrtina ukupnog stanovništva.

Vratimo se Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj simbolično razdvojenim čuvenim Berlinskim zidom. Amerika u svojoj želji da pokori celu Evropu, a ne samo zemlju Germana, činila je to ulaganjem ogromnih sredstava u tamošnju privredu, u univerzitete, kulturu, nametanjem svog viđenja demokratije, ukratko, menjanjem svesti prosečnog Nemca. Oružje je u tom periodu sklonjeno u ćošak, ali su stotine hiljada američkih vojnika ipak ostavljeni tu da čuvaju mir i bezbednost.

Sve ovo ostalim Evropljanima, očigledno, nije mnogo smetalo pošto su u dubini svog bića bili svesni da će sva nastojanja gazda sa one strane Atlantika jednom pasti u vodu. Tako je na kraju i ispalo. Slično se ponovilo i u Ukrajini 21. veka.

Ali problem bivše sovjetske republike više ne spada u kategoriju nadmetanja kapitalizma i socijalizma. Obe ideološke strane su se, naime, okrenule pragmatičnosti potkrepljenoj nedostatkom važnih sirovina, hrane, energenata. A u toj vrsti igre aduti su trenutno ipak – na Istoku.

Politika Donalda Trampa pokušava da sledi tu činjenicu. Zato on polako, ali definitivno, i napušta pojedine „projekte” poput ovoga u Ukrajini. Shvatanje da trošak i mogući dobitak nisu u srazmeri na koju je zapadni kapitalizam navikao pokolebao je „prvog Amerikanca”, ali i poslovne ljude oko njega. Dalje je lavina išla sama.

Sve pomenuto Ukrajincima svakako ne ide u prilog. Jer što manje se budu trudili eventualni zapadni investitori, prostor za delovanje pronaći će oni sa istoka i dalekog istoka. A oni manje vode računa o lokalnim previranjima, i skloniji su brzom profitu. Ideologija je u biznisu postala – zabranjena kategorija.

Ukratko, samo mudra vlada u Kijevu, naravno uz dobronamernu pomoć izvana, može da obezbedi oporavak svojim građanima. Takva, za sada, nije na vidiku. Zato je što brži mir i davanje daha pametnim ljudima osnov za budućnost zemlje. Pa makar ona trenutno bila i podeljena. Želeti propast drugoj po veličini evropskoj zemlji svakako nije put za izlazak iz krize. I za nju i za Evropu uopšte.