Да ли Украјину чека судбина две Немачке

Подела Украјине на две интересне сфере, како сада ствари стоје. Да ли то значи да ову земљу чека судбина две Немачке после Другог светског рата. Али, позивати се на судбину пост-Хитлеровске творевине, тешко да би могло да се уклопи у данашњу стварност.

О чему се ради? Немачка је из највеће трагедије 20. века, након укидања четири окупационе зоне (америчке, британске, француске и совјетске) изашла подељена између два идеолошки непомирљива табора: Запада под контролом Сједињених Америчких Држава и Истока који је употпуности потпао под утицај тадашњег Совјетског савеза.

Судбина двеју новонасталих држава (1949) – Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике – била је драматично различита. Не толико из идеолошких несагласности колико због чињенице да је у обнову западног дела кренула Америка, са свим својим потенцијалима неоштећеним током ратних година, па чак и додатно ојачаним. Са источне стране, СССР који је из светског сукоба изашао потпуно економски исцеђен, са 27 милиона жртава, разрушеном привредом, инфраструктуром... са тим није могао да се мери.

Слична судбина, изгледа, чека и Украјину (под условом да буде подељена на само два дела), али у потпуно новим околностима. Сада, онај део који би могао да припадне Русији има далеко више шанси на просперитет од оног другог који би (теоретски) могао да се нађе под окриљем Запада. Економске прилике на једној и на другој страни уопште не подсећају на оне у случају две Немачке, напротив.

У том смислу ових дана се појавило неколико изузетно интересантних информација. Једна је да су руске трупе практично већ заузеле просторе у Донбасу богате ретким металима, посебно литијумом, а на које су отворено рачунали и Американци и Британци. Такође, америчка компанија „БлекРок” која је бацила око на плодну украјинску земљу, обуставила је потрагу за инвеститорима који би уложили свој капитал у послератну обнову ратом девастиране државе. А предвиђено је било да се прикупи барем 15 милијарди долара. Председничка победа Доналда Трампа и његов однос према Москви, допринели су незаинтересованости западних банака и влада за оживљавање овог дела Европе.

Како подсећају медији, Доналд Трамп је током изборне кампање обећао да ће у кратком року окончати сукоб у Украјини и организовати мировне преговоре између Володимира Зеленског и руског лидера Владимира Путина. Међутим, током протеклих месеци амерички председник није успео да пронађе заједнички језик са поменутом двојицом. Изнео је тек неке, не баш доследне, предлоге за даљи мир.

Јасно је да у условима у којима се не зна каква би могла да буде будућа украјинска држава, барем њен неруски део, нема много оних који би били спремни да се озбиљније уплету у њен опоравак. Још несигурније се то чини овдашњим житељима, онима који су ризиковали своје животе за њен опстанак, као и онима који су се од ратне муке склонили негде друго. А таквих је око четвртина укупног становништва.

Вратимо се Западној и Источној Немачкој симболично раздвојеним чувеним Берлинским зидом. Америка у својој жељи да покори целу Европу, а не само земљу Германа, чинила је то улагањем огромних средстава у тамошњу привреду, у универзитете, културу, наметањем свог виђења демократије, укратко, мењањем свести просечног Немца. Оружје је у том периоду склоњено у ћошак, али су стотине хиљада америчких војника ипак остављени ту да чувају мир и безбедност.

Све ово осталим Европљанима, очигледно, није много сметало пошто су у дубини свог бића били свесни да ће сва настојања газда са оне стране Атлантика једном пасти у воду. Тако је на крају и испало. Слично се поновило и у Украјини 21. века.

Али проблем бивше совјетске републике више не спада у категорију надметања капитализма и социјализма. Обе идеолошке стране су се, наиме, окренуле прагматичности поткрепљеној недостатком важних сировина, хране, енергената. А у тој врсти игре адути су тренутно ипак – на Истоку.

Политика Доналда Трампа покушава да следи ту чињеницу. Зато он полако, али дефинитивно, и напушта поједине „пројекте” попут овога у Украјини. Схватање да трошак и могући добитак нису у сразмери на коју је западни капитализам навикао поколебао је „првог Американца”, али и пословне људе око њега. Даље је лавина ишла сама.

Све поменуто Украјинцима свакако не иде у прилог. Јер што мање се буду трудили евентуални западни инвеститори, простор за деловање пронаћи ће они са истока и далеког истока. А они мање воде рачуна о локалним превирањима, и склонији су брзом профиту. Идеологија је у бизнису постала – забрањена категорија.

Укратко, само мудра влада у Кијеву, наравно уз добронамерну помоћ извана, може да обезбеди опоравак својим грађанима. Таква, за сада, није на видику. Зато је што бржи мир и давање даха паметним људима основ за будућност земље. Па макар она тренутно била и подељена. Желети пропаст другој по величини европској земљи свакако није пут за излазак из кризе. И за њу и за Европу уопште.