POVIŠENA TEMPERATURA

Zdravorazumske sumnje da bi koaliciji na vlasti glave mogli doći najpre oni sami kao da se potvrđuju ovih dana. Množe se vesti o unutrašnjim mimoilaženjima, neslaganjima, pa i otvorenim sukobima. Postaje problem obezbediti parlamentarnu većinu. Neko vreme se u nekim oblastima ekonomskog i političkog života može vladati uredbama, ali stanje „prinudne legalnosti” nije regularno stanje.

Kao što se simptomi, recimo, gripa, osećaju prvo kao malaksalost, bol u rukama i nogama, tako se i ovo što sada potresa vladajuću većinu može opisati kao slabost koja najavljuje visoku izbornu temperaturu.

Teško da tu može pomoći neka narodna medicina, komovica na grudi, kukuruzno brašno na stopala, slanina i beli luk. Stvar je već zapuštena, a glavna mana, barem kada je reč o stanju nacionalnih poslova, nije u tome što je, recimo, Mlađanu Dinkiću čas hladno, čas toplo, Borisu Tadiću zebu noge, Ivicu Dačića probadaju krsta, ostali kašljucaju... već je glavna nevolja u tome što se ovde razbrajamo kada se sve svetske vladajuće elite sabiraju radi odgovora na izazove globalne krize.

Koalicija je napravljena na minimalnom konsenzusu – evropske integracije, očuvanje Kosova i beše tu još ponešto, ali pravi test vladalačke sposobnosti polagaće se na mnogo banalnijim stvarima od te dve mitske tačke srpske političke retorike od kojih se nijedna neće primaći raspletu pa sve da ova vlada ostane pun mandat u beogradskoj Nemanjinoj ulici.

Više o stanju u kome se zemlja nalazi govore tihi režimi rada obe peći u smederevskoj železari nego galamdžije u srpskom parlamentu. Ovde je i shvatanje dubine svetske ekonomske i društvene krize sporo sazrevalo. Prvo se to zvalo finansijskom krizom, nečim što je pogodilo hazardere s Volstrita, onda se govorilo da smo mi daleko i da smo mali, maltene se tvrdilo da će to biti šansa za nas, prednost je tražena u perifernom položaju... Kao da se zaboravilo na barem ovde nataloženo istorijsko iskustvo da u velikim lomovima mali najviše nadrljaju.

Dakle, ključno je pitanje da li ova vlada može da napravi novi konsenzus neopterećen socijalnom demagogijom kao što je, na primer, očuvanje radnih mesta i obećanja o socijalnom staranju koja će teško biti ostvarena, i da prizna da kad je, recimo, o budžetu reč, neće biti problem da potrošimo ono što je na rashodnoj strani, već da namaknemo prihode.

Neko mora da kaže da od onih hiljadu evra po glavi svakog ko ima važeću ličnu kartu i ispravan matični broj neće biti ništa, da će nam zarade biti sve manje, a troškovi sve veći, da je projekcija rasta društvenog proizvoda od 3,5 odsto jedna nerealna računica. Da Srbija mimo sveta koji pokušava da se vadi iz krize ima restriktivnu monetarnu politiku i visoke kamate, odnosno u bankama je višak para, ali nema proizvodnje u koju bi se moglo uložiti, odnosno robe koja bi se mogla prodati... Firme će propadati, jer ih čeka servisiranje skupih zajmova, a pitanje je i odakle će država plaćati svoje obaveze prema stranim poveriocima.

Svetska kriza izbacila je u orbitu i dve gotovo zaboravljene reči – pohlepa i moral. Političke elite prilagođavaju se novom stanju duha i menjaju obrasce ponašanja. Menadžeri globalnih kompanija pristaju da rade za jedan dolar, a da naplate tek eventualni uspeh. Ovi naši deluju suprotno. Cela Srbija se zanima sa ženom koja neće da nam kaže kolika joj je plata, javna preduzeća, mahom, posluju kao tajne organizacije, stvara se utisak da u uslovima opšte krize grabe dok mogu da bi imali kad niko ne bude imao.

Pitanje nadzora i regulacije postaje svetsko pitanje broj jedan. Ovde su od države ovlašćeni nadzornici izloženi podsmehu i nipodaštavanju, regulatorni mehanizmi su klijentelistički i namerno nejasni. Pravila igre se menjaju tokom igre. Mediji su površni i podložni uticaju političkih i ekonomskih interesnih grupa... Javnost je rezignirana i sklona stereotipu da je politika jedan lopovski posao, a da privređivanje nije ekonomska nego burazerska delatnost.

Ako se ovi što sada vladaju ne prilagode minimalnim zahtevima novog doba – istini, skromnosti i moralu, onda niko neće žaliti ako negde s proleća odu sa vlasti.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”