Pre vek i po princ od botanike probudio je uspavanu lepoticu

Tara – Planina Tara i Pančićeva omorika dva su nerazdvojna simbola snage i trajanja. Tara najšumovitija u nas, omorika najotpornija biljna vrsta koja prkosi epohama (uspela je ovde da preživi i užase ledenog doba). Upravo se navršava vek i po otkada je Josif Pančić na Tari otkrio ovaj četinar po njemu kasnije nazvan.

Zna se da je najveći poznavalac flore Srbije za omoriku, kao četinar koji se razlikuje od jele i smrče, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine. Uputio se 1861. da istražuje ovo područje, ali nije uspeo da je pronađe. A tragati u to doba po bespućima, kilometrima peške ili na brdskom konju, kroz šume pune divljači i poluprazna sela, gde je narod zazirao od učenog došljaka, predstavljalo je pustolovinu. Ali žeđ za naučnim saznanjima vodila je istrajnog prirodnjaka Pančića kroz sve izazove.

„Godine 1865. naredio je da se za potrebe beogradske Velike škole dostave iz zapadne Srbije grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle dve grane omorike, ali nije zabeleženo odakle su donete i ko ih je poslao”, beleži o tome jedan bajinobaštanski zapis: „Već sledeće godine Pančić je krenuo sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao, iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa omorike. Zato je ne spominje ni u svojoj knjizi ’Fauna Kneževine Srbije’ (iz 1874.). Ali sledeća godina je presudna.”

Tokom 1875. Josif Pančić u selu Zaovine na Tari uspeva da pronađe omoriku, po lepoti nenadmašnu, princezu među četinarima. U svom zapisu „Omorika nova fela četinara u Srbiji” navodi: „Godine 1875. pođem sa četiri učenika...Po dugom lutanju po Zlatiboru i Tari nađem se u Zaovinama pred omanjom grupom nepoznatih četinara. Prvi pogled omorike i njenog sitnog roda utvrdio me je u mojoj prvoj misli da to nije ni jela ni smrča, već da je to za našu floru nova fela drveća.”

Ovaj događaj najlepše je opisao Rašo Ivanović, svojevremeno urednik „Bajinobaštanske baštine”. „Pradavno, pre ledenog doba, mlada lepotica omorika odabrala je od celog sveta planinu Taru tu da zaspi. Onako vitka i nežna preživljavala je tadašnje smrti svojih biljnih i životinjskih vršnjaka, sve zemljine preobražaje, milione godina.

Putujući po užičkom okrugu dočuje za nju princ od botanike Josif Pančić i tvrdo odluči da je nađe. Iako je to bilo gotovo nemoguće, jer mu niko nije znao reći gde ona živi. Posle godina mukotrpnog traganja (dolazio je iz prestonice ovamo nekoliko puta na konju) probudi je i, sav srećan, pokaza svetu.

Svet je bio očaran besmrtnošću i lepotom ’uspavane lepotice’, a princ time proslavi sebe i svoju malu zemlju, koja je jedina pružila uslove za večan život ovoj princezi četinara. Iz celog sveta tražili su od nje i nemoguće: da prenese svoje oblike u njihove parkove. Udovoljavala je tim željama, ali u novoj zemlji nije imala onu jedinstvenu materiju koja oplemenjuje, svi su videli da su te omorike lažne. Ali ljudi sveta bili su ponosni što imaju šta od omorike, makar i lažno”, pisao je Ivanović, istakavši izuzetan Pančićev doprinos botanici (pronašao je 102 i opisao 2.176 biljnih vrsta), da bi naposletku naveo: „Ali jednog dana, iako je bio besmrtan, princ umre. Velika žalost zavlada 25. februara 1888. godine. Omorika je od svog drevnog blaga dala da mu se napravi kovčeg. Sahranjen je na Pančićevom vrhu na Kopaoniku”.

Pamti se da je po otkriću omorike Pančić svetu objavio tu „novu felu četinara”, što je izazvalo interesovanje naučnika, botaničara, šumara iz mnogih država. Odoleo je svim osporavanjima, na kritiku nauke odgovorio argumentima.

O izboru naziva omorika Pančić navodi da ga je uzeo iz naroda, jer izgleda da „svojim značenjem stoji u izvesnom odnosu sa sumornom (tamnom) bojom četinarske šume”. U tom spisu Pančić objašnjava i nemačko značenje „srodnih” u našem jeziku sačuvanih reči: mor, moriti, omorina. Prvi njen opis na srpskom jeziku objavio je tek 1884, a potpuniji 1887. u svojoj monografiji o omorici kada joj prihvata novo naučno ime Picea omorika.

„Danas Pančićeva omorika egzistira na uzanom području oko srednjeg i donjeg toka Drine, između Bajine Bašte i Višegrada sa obe strane te reke, potom jugoistočno od Ustiprače i jugozapadno od Foče. Jedno njeno nalazište je u kanjonu Mileševke i predstavlja potpuno izolovano nalazište u Srbiji”, zapisala je dr Dragana Ostojić u monografiji o 40 godina Nacionalnog parka Tara.