Kvo vadis, Gabrijele D’Anuncio

72. PULA

Pula – Bilo je u Areni gromoglasnog aplauza, puno ljubavi i pomalo sete kada se na sceni pojavio bard srpskog, jugoslovenskog, hrvatskog glumišta Bogdan Diklić, kako bi iz ruku Filipa Šovagovića – glumca, scenariste, dramskog pisca i reditelja i sina Fabijana Šovagovića – primio nagradu koja nosi upravo Fabijanovo ime.

Nagrada „Fabijan Šovagović”, koju je ustanovilo Društvo hrvatskih filmskih autora i producenata, jedno je od najprestižnijih glumačkih priznanja koje se dodeljuje glumcima na pulskom festivalu, onima čije je učešće u filmovima ostavilo ogroman trag i veliki doprinos u istoriji kinematografije čitavog eks-jugoslovenskog prostora. A trag Bogdana Diklića je dubok, nezaboravan i večan. On je jedan od najpoštovanijih i najželjenijih glumaca sa ovih naših prostora koji je ostvario više od stotinu filmskih i televizijskih uloga. Najviše upravo u onim antologijskim filmovima poput: „Maratonci trče počasni krug”, „Balkanski špijun”, „Nacionalna klasa”, „72 dana”, „Karaula”, „Seks, piće i krvoproliće”, „Mali svet”, „Odbrana i zaštita”, „Sve najbolje” i mnogim drugim. Voljeni Dik, koji je sa Šovagovićem u prošlosti često igrao, prisetio se i ispričao nekoliko anegdota, od trenutka kada ga je kao gimnazijalac u Bjelovaru upoznao ispred jedne knjižare i tražio mu autogram, pa do onih poslednjih.

– E, moj Šovo, pošto nije dozvoljavao da mu govorimo vi, kad bi se ti samo sećao, rekao sam mu dok smo sedeli u avionu, on do prozora s pogledom na oblake. Inače, tu olovku kojom mi se potpisao na knjizi dugo sam čuvao, ne znam tačno gde je sada, ali još mi je negde u kući i ta olovka je „igrala” u Markovićevom filmu „Majstori, majstori”, jer sam hteo da je ovekovečim na taj način... – pričao je u Puli Bogdan Diklić.

Na 72. festivalu u Puli prikazani su i sa toplom reakcijom publike ispraćeni filmovi srpskih reditelja: Nikole Ležaića „Kako je ovde tako zeleno?”, Marka Đorđevića „ Za danas toliko”, po svetu već nagrađivani hibridni dokumentarac Dragana Jovićevića „Topli film”, film Emilije Gašić „78 dana”, kao i film legendarnog Želimira Žilnika „Restitucija, ili, san i java stare garde”. U okviru programa „Vremeplov” i „Ambrela” publika je na velikom platnu mogla da vidi i reastaurirane kopije naših kultnih filmova poput „Varljivo leto ’68” Gorana Paskaljevića, „Nacionalnu klasu” Gorana Markovića, „Virdžinu” Srđana Karanovića i „Tri” Aleksandra Saše Petrovića. U okviru pratećih festivalskih programa održan je i koncert pevačice i tekstopisca Ane Đurić – Konstrakte. Zanimljivo je da se Konstrakta pojavljuje u Puli i kao glumica u filmu „Obiteljska terapija” slovenačke autorke Sonje Prosenc, o kojem će biti reči narednih dana. Večeras je na programu i premijera filma „Među bogovima” Vuka Ršumovića, koji se takmiči u programu manjinske koprodukcije...

Što se hrvatskih takmičarskih filmova tiče, dva su obeležila ove pulske noći. Jedan je šarmantan i neodoljiv dečji film „Bumbarovo ljeto” Daniela Kušana, u čijoj je koprodukciji učestvovala i srpska producentkinja Nikolina Vučetić Zečević. Kušanov film je avanturistička, dinamična, humana, duhovita i ljupka bajka o detinjstvu i drugarskoj solidarnosti koju bi da remete odrasli. I to je film u kojem su najbolji glumci upravo grupa dece-naturščika kojima se veruje u svakom pokretu i u svakoj reči. Uvek je za divljenje to kako hrvatska kinematografija istrajno i uporno neguje i kategoriju filmova za decu, koje će k srcu prigrabiti i odrasli. Šteta što i u Srbiji nije tako. Valja dodati da je upravo Daniel Kušan taj koji se rado prihvati režije dečjeg filma. Setite se samo njegovih prethodnih – „Koko i duhovi” i „Ljubav ili smrt”...

Voljeni, samosvojni i uvek originalni riječki autor Igor Bezinović („Blokada”, „Veruda”, „Kratki izlet”) pred puno gledalište u Areni – te večeri i uz iznenadnu kišu – doneo je nesvakidašnji hibridni dokumentarac „Fiume o morte!” (Rijeka ili smrt), u kojem je kroz te svoje neverovatne i neočekivane ideje i rešenja prikazao deo istorije rodnog grada. Početkom dvadesetog veka, tačnije 1919. Godine, Rijeku, odnosno Fiume, kako ovaj grad zovu Italijani, okupirao je rodonačelnik fašizma Gabrijele D’Anuncio – slavni italijanski pesnik, intelektualac i bonvivan, veliki propovednik rata i vojske, ali i pripajanja Rijeke Italiji. Bezinović tvori uzbudljivu filmsku priču i neverovatno originalnu i duhovitu rekonstrukciju D’Anuncijeve šesnaestomesečne vladavine nad Rijekom. Autor o tome pripoveda maštovitim filmskim jezikom koristeći i originalne arhivske fotografije i snimke koje zapravo u nekoj vrsti igrane forme rekonstruišu i reinterpretiraju naturščici lucidno odabrani među stanovnicima Rijeke. Bizarna priča o D’Anuncijevoj okupaciji grada i njegovoj nesnosnoj diktaturi ima toliko svojih neočekivanih i neodoljivih zamaha da je filmu „Fiume o morte!” teško odoleti.

Dokaz za to je i činjenica da je ogroman broj gledalaca ostao da ga gleda i u trenucima provale oblaka nad pulskom Arenom. Obraćajući se gledalištu pred početak projekcije svog filma, nagrađenog već na festivalu u Roterdamu, Igor Bezinović (inače i ovogodišnji dobitnik Nagrade „Vedran Šamanović” za proširenje filmskog izraza u hrvatskom filmu) izjavio je i sledeće: „Dobro pogledajte film i stari rimski pozdrav koji je posle postao fašistički, a mogli smo da ga vidimo nedavno i u Trampovom timu i to od strane Ilona Maska, ali i među mladima danas u Hrvatskoj i u regionu...”