Sve će to basket pozlatiti

Priča o Boriši Simaniću je tako srpska, tako patetična i tako očekivana. Do pre nekoliko dana bio je heroj nacije, čovek koji joj je bukvalno poklonio život na parketu, a onda je izbrisan sa spiska košarkaške reprezentacije Srbije koja će otići na Evropsko prvenstvo.

„Ja vama bubreg, slavu i radost, a vi meni poniženje, tugu i žalost”, objavio je pre nekoliko dana šokantnu poruku na društvenim mrežama slavni košarkaš. Bila je to poruka glasnija od svake eksplozije. Bio je to vapaj košarkaša koji se osetio izdanim, iako je očekivao da će ga država ponovo pozvati na mobilizaciju. Čak i njegovo lice podseća na junake sa starih fotografija koji nose šajkaču i marširaju ka neprijateljskim rovovima, unapred znajući da su izbrisani iz brojnog sastava.

Dakle, ništa novo pod kapom srpskom. Major Gavrilović, slavni komandant odbrane Beograda u Prvom svetskom ratu, nikada nije postao general. Umro je zaboravljen, bez ikakvih počasti. Zoltan Dani, pukovnik koji je oborio nevidljivog NATO lovca F-117A, penzionisan je bez unapređenja. Postao je pekar, a zatim turistički radnik. Država ga se odrekla, ali on nje nikada. Još drži srpski oficirski mundir u ormanu, iako su ga dve velesile zvale da potpiše blanko ček i radi kao njihov vojni savetnik.

Setio sam se i Nemanje Matića. Najbolji junior Crvene zvezde nikada nije prihvaćen na Marakani. Šutnut je kao pobačaj. Pokušao je u Partizanu, ali je i tamo dobio status korner zastavice, pa se vratio u Srpsku ligu, u Kolubaru, gde se lome ruke i noge i zubi. Postao je mladi princ izrovanih i zabačenih terena, te su ga tajanstveni menadžeri izvukli krišom iz Srbije, sklonili ga u Slovačku, gde ga je, iz daleke Premijer lige, snimio Žoze Morinjo, jedan od najvećih trenera na svetu, i zgrabio za sebe. Ne zovu Morinja uzalud Posebni. Ali naizgled trapavog zadnjeg veznog reprezentacija Srbije nikada nije prihvatala kao superzvezdu svetskog fudbala, već su Nemanju potcenjivali gotovo svi selektori. Sličnu sudbinu doživeo je i Adem Ljajić, koji, jednostavno, nije želeo da peva himnu „Bože pravde”, ali bi poginuo i za Srbiju i Partizan. Mogao bih ovako da nabrajam odavde do praistorije.

U zemlji u kojoj se često i preglasno kunemo u patriotizam, još jednom smo dokazali da naše zakletve ne traju duže od trajanja jedne utakmice. Boriša je postao tek još jedna reinkarnacija iz pripovetke Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti”. Košarkaški ranjenik iz Manile izgubio je bubreg na svetskom prvenstvu 2023. godine, kada je reprezentacija Srbije osvojila srebro. Udario ga je Nuni Omot, reprezentativac Južnog Sudana, u duelu kakve smo viđali hiljadu puta. Na prvi pogled se učinilo da ništa nije strašno, jer se takvi udarci u košarci podrazumevaju, ali je, kako bi Borhes rekao, svaka sekunda u našim životima sticaj okolnosti koje putuju vekovima iz prošlosti i susreću se baš tog trenutka, na tom mestu. I taj susret bio je fatalan. Boriša je jedva preživeo i ostao bez bubrega.

Sudbina ga je sačekala kao vojnika koji strada u ime nacionalnih ciljeva, a jedina uteha mu je rečenica: „Sve će to narod pozlatiti”. Fraza kojom se umiruje savest naroda koji nikada ne zna šta da radi sa svojim herojima, osim da ih hvali, potom sažaljeva, a zatim zaboravi i konačno odbaci na deponiju isluženih junaka nakićenih ordenjem.

Da se razumemo, selektor Svetislav Kari Pešić je legenda svetske košarke i nikome ne polaže račune. On je zlatni autoritet još iz doba kad su se utakmice gledale na crnobelim televizorima, a košarka igrala bez linije za tri poena. Kari ne kleči pred javnim mnjenjem, niti je dužan da se ikome pravda.

Košarka nije socijalna služba i Pešić to zna. Kao što zna da Evropsko prvenstvo nije ekskurzija. Njemu trebaju najbolji, najbrži i najzdraviji igrači. Ako neko zna da se medalje ne dobijaju po količini empatije, to zna Kari. Nacionalni tim ne čini simbolika, već forma, hemija u svlačionici i rezultat. Kao što zna da ne može da napravi tim po diktatu emocija.

Kari je znao i da postoji igrač koji je zaslužio dres Srbije bez obzira na trenutnu formu. Ne po procentu šuta, već po procentu hrabrosti i procentu žrtve. Kao i po količini bola koji je morao da proguta dok su Srbi kolektivno plakali gledajući užasavajući snimak iz Manile.

Zato Pešićev izbor postavlja niz moralnih dilema. I Kari to zna mnogo više od svakoga od nas. Jer znamo da nije zaboravio Manilu. Jer znamo da je tada zvao Borišu. Jer znamo da je i ovoga puta njegovo ime bilo na stolu i da je Pešić odlučio „hladne glave”. A to u ovom slučaju nije bilo samo trenersko pitanje već ljudska dilema.

U istoriji srpske košarke bilo je zaista svega: medalja, sukoba, bojkota, oproštaja i povrataka. Ali retko kada se desilo da javnost sa tolikim konsenzusom oseti da jedan čovek zaslužuje mesto u timu. U rotaciji od 12 igrača, mogao je da bude pozvan. Ne samo iz sažaljenja, jer je Boriša odigrao sasvim solidnu sezonu za Igokeu, najpre suzdržano, držeći se za leđa, tamo gde mu je odstranjen bubreg, a onda je sve žešće ulazio u duele. Dakle, on nije čovek koji sedi u invalidskim kolicima, već je odigrao sve utakmice u sezoni za Igokeu sa natprosečnim učinkom.

Niko zato ne traži da se Boriši Simaniću pokloni mesto koje mu sportski ne pripada. Niko ne kaže da treba da igra umesto nekog igrača na poziciji krilnog centra koji trenutno bolje skače, preciznije šutira ili agresivnije postavlja blok. Sport je, na kraju krajeva, meritokratija. Tamo gde prestaje zasluga, počinje populizam. Ali postoji jedno „ali” koje ne možemo ignorisati. U timu u kom ima mesta i za one koji „unose energiju s klupe”, u kom se čuvaju mesta za „karakternog momka koji povezuje ekipu”, možda se moglo naći mesto za momka koji je do te mere povezan sa dresom da ga je zacementirao sopstvenim gubitkom.

Moralna dilema, otuda, nije u tome da li Boriša zaslužuje da igra umesto nekog boljeg, već da li je zaslužio da bude bar dvanaesti igrač. Da li jedno mesto u autobusu može biti rezervisano ne za najboljeg krilnog centra ili centra, već čoveka sa najvećim srcem i jednim bubregom.

I zato sam siguran da se Pešić zaista lomio nad spiskom koji je stajao pred njim. Ne zbog postavke odbrane i napada. Kariju to nije nikakav problem, već zbog ideje šta znači reprezentacija Srbije.

Zato je verovatno presekao, misleći u sebi: „Ne pravim humanitarnu organizaciju, već šampionski tim!”

U surovom savremenom sportu meri se samo učinak: asistencije, procenti, indeks korisnosti. Ali ko meri ono što ne staje u statistiku? Ko meri poglede u svlačionici kada uđe neko ko je prošao kroz pakao? Ko meri pogled saigrača kada znaju da pored njih sedi njihov basketaški brat koji je zbog igranja za svoju zemlju, dok su mnogi otkazivali, ugrozio život, zdravlje, karijeru i budućnost? Da je kojim slučajem pozvan, Boriša bi možda igrao pokoji minut. Ali bi bio prisutan u svakom tajm-autu, svakom padu, svakom faulu.

Možda bi se oslobodio pritiska i dobio veću minutažu, jer, rekoh, on nije invalid, već aktivni igrač koji je pre Manile u španskoj Saragosi čekao poziv Reala. Da budem sasvim jasan. Ovo nije poziv za reviziju selektorove odluke, niti napad na Pešića. To je pitanje koje svako od nas treba da postavi sebi. Da je na mestu selektora, da li bi pozvao Borišu Simanića? Kada bude tražio odgovor, znaće da je sišao u tamni vilajet.

Da li smo košarkaški tim koji ide po zlato po svaku cenu? Naravno. Ako bude igrao Nikola Jokić, osvojićemo ga. Ali da li smo reprezentacija koja zna da se nekada medalja osvaja i pre takmičenja?

Svetislav Pešić će osvojiti zlato. On zna šta radi i to niko ne osporava. Ali kada sve prođe, kada se svetla hale ugase i kada se dresovi slože u staklene vitrine, Svetislav Pešić će sigurno misliti o jednom imenu koje je izbrisao.

Da li Boriša treba da pusti suzu zbog toga? Nikako. Da li će možda Kari pod pritiskom javnosti promeniti odluku? Još ima vremena. Ali, Boriša, ako se to i dogodi, nikako ne pristaj na to. Možda će te sve ovo podstaći da u narednoj sezoni eksplodiraš kao igrač i povratiš onu formu koju si imao u Manili. Zašto da ne? Uostalom, Moka Slavnić godinama nema bubreg i izgledao je kao dečko. Eto, ko bi rekao.

Zato nam se osveti tako što ćeš nas sledeće ili one tamo sezone zakucati svojim igrama i naterati Karija ili nekog drugog selektora da te zamoli da se ponovo odazoveš. I očekuj još nešto. Kada ponovo budeš potrošen, Srbija će te opet izdati. Jer sve će to basket pozlatiti, moj Boriša.

Zato je ova priča tako naša, tako patetična i tako očekivana!