Све ће то баскет позлатити

Прича о Бориши Симанићу је тако српска, тако патетична и тако очекивана. До пре неколико дана био је херој нације, човек који јој је буквално поклонио живот на паркету, а онда је избрисан са списка кошаркашке репрезентације Србије која ће отићи на Европско првенство.

„Ја вама бубрег, славу и радост, а ви мени понижење, тугу и жалост”, објавио је пре неколико дана шокантну поруку на друштвеним мрежама славни кошаркаш. Била је то порука гласнија од сваке експлозије. Био је то вапај кошаркаша који се осетио изданим, иако је очекивао да ће га држава поново позвати на мобилизацију. Чак и његово лице подсећа на јунаке са старих фотографија који носе шајкачу и марширају ка непријатељским рововима, унапред знајући да су избрисани из бројног састава.

Дакле, ништа ново под капом српском. Мајор Гавриловић, славни командант одбране Београда у Првом светском рату, никада није постао генерал. Умро је заборављен, без икаквих почасти. Золтан Дани, пуковник који је оборио невидљивог НАТО ловца Ф-117А, пензионисан је без унапређења. Постао је пекар, а затим туристички радник. Држава га се одрекла, али он ње никада. Још држи српски официрски мундир у орману, иако су га две велесиле звале да потпише бланко чек и ради као њихов војни саветник.

Сетио сам се и Немање Матића. Најбољи јуниор Црвене звезде никада није прихваћен на Маракани. Шутнут је као побачај. Покушао је у Партизану, али је и тамо добио статус корнер заставице, па се вратио у Српску лигу, у Колубару, где се ломе руке и ноге и зуби. Постао је млади принц изрованих и забачених терена, те су га тајанствени менаџери извукли кришом из Србије, склонили га у Словачку, где га је, из далеке Премијер лиге, снимио Жозе Морињо, један од највећих тренера на свету, и зграбио за себе. Не зову Мориња узалуд Посебни. Али наизглед трапавог задњег везног репрезентација Србије никада није прихватала као суперзвезду светског фудбала, већ су Немању потцењивали готово сви селектори. Сличну судбину доживео је и Адем Љајић, који, једноставно, није желео да пева химну „Боже правде”, али би погинуо и за Србију и Партизан. Могао бих овако да набрајам одавде до праисторије.

У земљи у којој се често и прегласно кунемо у патриотизам, још једном смо доказали да наше заклетве не трају дуже од трајања једне утакмице. Бориша је постао тек још једна реинкарнација из приповетке Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити”. Кошаркашки рањеник из Маниле изгубио је бубрег на светском првенству 2023. године, када је репрезентација Србије освојила сребро. Ударио га је Нуни Омот, репрезентативац Јужног Судана, у дуелу какве смо виђали хиљаду пута. На први поглед се учинило да ништа није страшно, јер се такви ударци у кошарци подразумевају, али је, како би Борхес рекао, свака секунда у нашим животима стицај околности које путују вековима из прошлости и сусрећу се баш тог тренутка, на том месту. И тај сусрет био је фаталан. Бориша је једва преживео и остао без бубрега.

Судбина га је сачекала као војника који страда у име националних циљева, а једина утеха му је реченица: „Све ће то народ позлатити”. Фраза којом се умирује савест народа који никада не зна шта да ради са својим херојима, осим да их хвали, потом сажаљева, а затим заборави и коначно одбаци на депонију ислужених јунака накићених ордењем.

Да се разумемо, селектор Светислав Кари Пешић је легенда светске кошарке и никоме не полаже рачуне. Он је златни ауторитет још из доба кад су се утакмице гледале на црнобелим телевизорима, а кошарка играла без линије за три поена. Кари не клечи пред јавним мњењем, нити је дужан да се икоме правда.

Кошарка није социјална служба и Пешић то зна. Као што зна да Европско првенство није екскурзија. Њему требају најбољи, најбржи и најздравији играчи. Ако неко зна да се медаље не добијају по количини емпатије, то зна Кари. Национални тим не чини симболика, већ форма, хемија у свлачионици и резултат. Као што зна да не може да направи тим по диктату емоција.

Кари је знао и да постоји играч који је заслужио дрес Србије без обзира на тренутну форму. Не по проценту шута, већ по проценту храбрости и проценту жртве. Као и по количини бола који је морао да прогута док су Срби колективно плакали гледајући ужасавајући снимак из Маниле.

Зато Пешићев избор поставља низ моралних дилема. И Кари то зна много више од свакога од нас. Јер знамо да није заборавио Манилу. Јер знамо да је тада звао Боришу. Јер знамо да је и овога пута његово име било на столу и да је Пешић одлучио „хладне главе”. А то у овом случају није било само тренерско питање већ људска дилема.

У историји српске кошарке било је заиста свега: медаља, сукоба, бојкота, опроштаја и повратака. Али ретко када се десило да јавност са толиким консензусом осети да један човек заслужује место у тиму. У ротацији од 12 играча, могао је да буде позван. Не само из сажаљења, јер је Бориша одиграо сасвим солидну сезону за Игокеу, најпре суздржано, држећи се за леђа, тамо где му је одстрањен бубрег, а онда је све жешће улазио у дуеле. Дакле, он није човек који седи у инвалидским колицима, већ је одиграо све утакмице у сезони за Игокеу са натпросечним учинком.

Нико зато не тражи да се Бориши Симанићу поклони место које му спортски не припада. Нико не каже да треба да игра уместо неког играча на позицији крилног центра који тренутно боље скаче, прецизније шутира или агресивније поставља блок. Спорт је, на крају крајева, меритократија. Тамо где престаје заслуга, почиње популизам. Али постоји једно „али” које не можемо игнорисати. У тиму у ком има места и за оне који „уносе енергију с клупе”, у ком се чувају места за „карактерног момка који повезује екипу”, можда се могло наћи место за момка који је до те мере повезан са дресом да га је зацементирао сопственим губитком.

Морална дилема, отуда, није у томе да ли Бориша заслужује да игра уместо неког бољег, већ да ли је заслужио да буде бар дванаести играч. Да ли једно место у аутобусу може бити резервисано не за најбољег крилног центра или центра, већ човека са највећим срцем и једним бубрегом.

И зато сам сигуран да се Пешић заиста ломио над списком који је стајао пред њим. Не због поставке одбране и напада. Карију то није никакав проблем, већ због идеје шта значи репрезентација Србије.

Зато је вероватно пресекао, мислећи у себи: „Не правим хуманитарну организацију, већ шампионски тим!”

У суровом савременом спорту мери се само учинак: асистенције, проценти, индекс корисности. Али ко мери оно што не стаје у статистику? Ко мери погледе у свлачионици када уђе неко ко је прошао кроз пакао? Ко мери поглед саиграча када знају да поред њих седи њихов баскеташки брат који је због играња за своју земљу, док су многи отказивали, угрозио живот, здравље, каријеру и будућност? Да је којим случајем позван, Бориша би можда играо покоји минут. Али би био присутан у сваком тајм-ауту, сваком паду, сваком фаулу.

Можда би се ослободио притиска и добио већу минутажу, јер, рекох, он није инвалид, већ активни играч који је пре Маниле у шпанској Сарагоси чекао позив Реала. Да будем сасвим јасан. Ово није позив за ревизију селекторове одлуке, нити напад на Пешића. То је питање које свако од нас треба да постави себи. Да је на месту селектора, да ли би позвао Боришу Симанића? Када буде тражио одговор, знаће да је сишао у тамни вилајет.

Да ли смо кошаркашки тим који иде по злато по сваку цену? Наравно. Ако буде играо Никола Јокић, освојићемо га. Али да ли смо репрезентација која зна да се некада медаља осваја и пре такмичења?

Светислав Пешић ће освојити злато. Он зна шта ради и то нико не оспорава. Али када све прође, када се светла хале угасе и када се дресови сложе у стаклене витрине, Светислав Пешић ће сигурно мислити о једном имену које је избрисао.

Да ли Бориша треба да пусти сузу због тога? Никако. Да ли ће можда Кари под притиском јавности променити одлуку? Још има времена. Али, Бориша, ако се то и догоди, никако не пристај на то. Можда ће те све ово подстаћи да у наредној сезони експлодираш као играч и повратиш ону форму коју си имао у Манили. Зашто да не? Уосталом, Мока Славнић годинама нема бубрег и изгледао је као дечко. Ето, ко би рекао.

Зато нам се освети тако што ћеш нас следеће или оне тамо сезоне закуцати својим играма и натерати Карија или неког другог селектора да те замоли да се поново одазовеш. И очекуј још нешто. Када поново будеш потрошен, Србија ће те опет издати. Јер све ће то баскет позлатити, мој Бориша.

Зато је ова прича тако наша, тако патетична и тако очекивана!