Sećanje na pomoć carske Rusije

„Rusija čini napore da se izbegne prolivanje krvi... Ako ne uspemo, uprkos naše najiskrenije želje, neka Vaše Veličanstvo bude uvereno da Rusija ni u kom slučaju neće napustiti Srbiju...”

Petrograd 14. (27) jul 1914. godine – telegrafskim putem

(Car Nikolaj Drugi Romanov u odgovoru srpskom regentu Aleksandru Karađorđeviću)

Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca obeležiće Dan ulaska Rusije u Prvi svetski rat na strani Srbije u petak 1. avgusta u 10 časova na Ruskom nekropolju u Beogradu. Parastos će služiti sveštenici Ruske i Srpske pravoslavne crkve, a vence će položiti predstavnici ambasade Ruske Federacije, Vlade Srbije, predstavnici udruženja rusko-srpskog prijateljstva, boračkih saveza i udruženja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.

Želimo da iskažemo našu neizmernu zahvalnost velikoj zemlji za bratsku pomoć u teškim danima. I da (se) podsetimo kako je bilo...

Ruska imperija nevoljno ulazi u Veliki rat (nakon što je to uradila Kraljevina Srbija) po objavi rata od strane Nemačke carevine 1. avgusta i Dvojne monarhije 6. avgusta te krvave 1914. godine. Rusija i Srbija nisu bile spremne za ovaj rat. Rusiju su mučile glad i reforme carevine, a Srbija je tek izašla iz ratova sa Turcima i Bugarima.

Početkom rata, po nalogu Stavke (ruskog generalštaba), Crnomorska flota Dunavom doprema za Srbiju 120.000 pušaka „berdanki”, nekoliko stotina konja, 200.000 vojnih uniformi, 50.000 bundi, a za potencijalnu odbranu Beograda i 100 brdskih topova i haubica – značajan deo ove artiljerije je raspoređen na Kalemegdan. Iako je vladala velika glad, Rusija šalje i velike količine pšeničnog brašna, a sa oružjem i opremom pristiže i 2.500 ruskih dobrovoljaca. U carskom gradu Petrogradu, na trgu, svakodnevno se organizuju mirni protesti u znak solidarnosti za slovenskom braćom Srbima i prikuplja novčana pomoć za slanje Beogradu.

Po izbijanju rata, Vlada Carske Rusije šalje i medicinsku pomoć, na čijem čelu je i ratni hirurg dr Sofoterov, koji nadgleda i transport četiri vagona medikamenata i zavoja. U pratnji dr Sofoterova je i osam medicinskih sestara: Marija Stepanovna, Ana Istomina, Pelagija Feodorovna, Anastasija Markovna, Marija Sergejevska, Natalija Berlacekova, Tatjana Beliponova i sestra Kuova. Gospođa Ana Pavlovna Hartvig, supruga ruskog poslanika u Kraljevini Srbiji Nikolaja Henrikoviča Hartviga, prikuplja 100.000 rubalja i desetine kilograma lekova i zavoja. Kneginja Marija Konstatinovna Trubecka svojoj slovenskoj braći šalje lični prilog u visini od 100.000 rubalja za potrebe bolnica u Nišu.

U vihoru rata, tokom borbi na Jadru, Ceru i Drini, ruska medicinska misija stiže u Valjevo na čelu sa docentom dr Nikolajem Ivanovičem Sičevim, sedam milosrdnih sestara – Ana Petrovna Isidorova, Nina Aleksandrovna Orlova, Ljudmila Sergejevna Petrova, Ana Vasilevna Gorbačeva, Ksenija Pahomovna Smirnova, Tatjana Aleksandrovna Abramova, Klaudija Ivanovna Sablina, dolazi i sedam bolničara, rukovalac rendgen-aparata Ivan Ivanovič Panšin i službenici. Među Rusima je i dobrovoljac, ruski đak i Srbin dr Milovan Bašović.

Darja Aleksandrovna Korobkina, tek svršeni srednjoškolac iz Petrograda, prijavljuje se kao dobrovoljac u 5. pešadijski puk „Kralj Milan” Drinske divizije drugog poziva, koja je sprečavala 42. austrougarsku diviziju da pređe Drinu i operiše po Srbiji. U krvavim borbama, prsa u prsa kod Kurtovića kolibe bolničarka Darja previjala je srpske borce, a samo u jednom danu previla je čak 100 ranjenika. Po okončanju dejstava na Drini, sa svojim pukom prelazi na Gučevo, gde su bile najkrvavije borbe, borbe oficira bajonetima. Na Eminovim vodama, koti 708, Kodina glava, tog 2. oktobra 1914. godine neprijateljska artiljerijska granata usmrtila je Darju Aleksandrovnu i njenog srpskog ratnog druga, kapetana Milutina Milojkovića.

Ruska carska armija počinje da okuplja srpske ratne dobrovoljce u Odesi novembra 1915. godine i osniva Srpski dobrovoljački odred sa oko hiljadu vojnika i oficira. Naredne 1916. godine, 16. aprila, formira se Prva srpska dobrovoljačka divizija sa 18.868 vojnika i oficira, ulazi u sastav 47. Ruskog korpusa i upućuje se na front u Dobrudži. Uprkos velikim gubicima divizije na frontu, pristižu hiljade srpskih ratnih dobrovoljaca, formira se i Druga srpska dobrovoljačka divizija, a kasnije i Srpski dobrovoljački korpus. Štab korpusa je bio u Odesi, dok su štabovi Prve i Druge divizije bili u Voznesensku i Aleksandrovsku. Sa izbijanjem crvene revolucije u Rusiji, proleća 1917. godine, počinje priprema, a u avgustu i prebacivanje dve srpske dobrovoljačke divizije na Solunski front. Godinu dana ranije, preko Marselja, car Nikolaj na Solunski front šalje Ruski ekspedicioni korpus sa preko 40.000 vojnika i ruskih dobrovoljaca.

Vratimo se unazad. Početkom 1916. godine, kada se srpska vojska na čelu sa kraljem Petrom i kraljevskom vladom odstupa iz Srbije i stiže na obale Jadranskog mora, zapadni saveznici oklevaju sa evakuacijom Srba. Prolazili su dani i nedelje, Srbi umiru od gladi, iscrpljenosti i bolesti. Još jednom Rusija nastupa kao spasilac. Car Nikolaj Romanov šalje depešu kralju Velike Britanije i predsedniku Francuske: „Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom.”

Po okončanju Velikog rata, carska Rusija je prestala da postoji. Kraljevina SHS delimično vraća svoj dug Rusiji prihvatajući oko 200.000 „belih” Rusa koji napuštaju otadžbinu, na čelu sa baronom Petrom Nikolajevičem Vrangelom. Kralj Aleksandar Karađorđević svim ruskim vojnicima priznaje aktivni čin, a neke i unapređuje. Kraljevina Karađorđevića jedna je od retkih zemalja koje nisu priznavale Sovjetsku Rusiju, a „beli” Rusi u Jugoslaviji su projektovali zgrade, preporodili umetnost, prenosili znanja, gradili puteve i vojno osposobljavali novi kadetski korpus.

*Predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca