Nezavisna od sebe, zavisna od ostalih

Od svih republika bivše Jugoslavije, Bosna i Hercegovina je izašla iz građanskog rata sa najviše gubitaka, sa traumama i ranama koje još nisu zarasle. Posle toliko žrtava i počinjenih zločina, posle toliko godina mržnje i međusobne satanizacije njena tri naroda, bilo je vrlo teško zatvoriti mračnu stranicu istorije i uspostaviti mir. U takvoj situaciji, u trenutku dok su još ključale uzavrele strasti, ni Dejtonski sporazum nije, naravno, mogao napraviti čudo. Utoliko pre što taj sporazum nije u potpunosti zadovoljio ni jednu od tri strane u sukobu.

Bošnjaci, koji su imali najviše gubitaka u ratu, prihvatili su ga bez preteranog oduševljenja jer su se nadali da će dobiti unitarnu državu u kojoj bi najzad mogli uspostaviti, kao najbrojniji narod, svoju dominaciju nad drugima. Jedna takva država bila bi, po njihovom mišljenju, samo pravedna kompenzacija za sve žrtve koje su podneli tokom rata. Hrvati su, sa svoje strane, prihvatili Dejtonski sporazum teška srca, pošto su njime bili primorani da odustanu, barem za neko vreme, od svoga projekta "hrvatske republike Herceg-Bosna" koju su samoproklamovali 1993. godine. Što se pak Srba tiče, taj sporazum im je odgovarao samo delimično. Istina, međunarodno priznanje Republike Srpske im je dalo izvesnu satisfakciju: u tome gestu oni su, s pravom, videli potvrdu legitimnosti njihove borbe za osnivanje autonomnog nacionalnog entiteta, kao i vrstu korektivne mere, doduše zakasnele, u odnosu na međunarodno priznanje nezavisnosti BiH. Ali, u isto vreme, taj sporazum ih nije mogao u potpunosti zadovoljiti jer su njime izgubili znatan deo teritorija sa srpskom većinom – naročito neke delove Sarajeva i više gradova u zapadnoj Bosni.

Ne uspevši, dakle, da izmiri maksimalističke zahteve suprotstavljenih strana, Dejtonski sporazum je, doduše, zaustavio ratna neprijateljstva, ali je ostao, sve dosad, "jabuka razdora" među nepomirljivom ,,braćom". Ta ,,jabuka" je trenutno pod kontrolom inostranih "baštovana", ali bi se mogla lako pretvoriti u otrovnu voćku, u pravu bombu, ako se ne nađe rešenje za paradoks koji se nalazi u samoj osnovi pax americana: naime, potvrđujući suverenitet BiH, i uspostavljajući deklarativno demokratski princip u funkcionisanju organa vlasti, Dejtonski sporazum je, u isto vreme, nametnuo ovoj "nezavisnoj" državi status protektorata. Jedan ambivalentan status koji dozvoljava, praktično bez ograničenja, da se spolja utiče na unutrašnje stvari dva entiteta, što je nužno vodilo ka uspostavljanju paralelne vlasti – stanja koje čini često nemogućim funkcionisanje istinske demokratije.

Taj paradoks na kojem, dakle, počiva pax americana u BiH doprineo je da se, s jedne strane, stvori država koja je to samo na papiru, i da se, s druge strane, uspostavi opasan status quo koji je samo zamaskirao duboki jaz između njena tri naroda. Tako je, uprkos svom zvaničnom statusu nezavisne zemlje, BiH ostala u stvarnosti država-invalid koja ne može funkcionisati bez "štaka" i koja je – kako se izrazio jedan bosanski seljak sa duhom Davida Štrpca – ,,nezavisna od sebe same i zavisna od svih ostalih"! Istina, Bosna je danas naizgled država kao i svaka druga. Ali – samo naizgled! Evo, uostalom, nekoliko rečitih primera.

BiH danas ima svoju zastavu i svoju himnu, ali više od polovine njenog stanovništva ne oseća te "nacionalne simbole" kao svoje. BiH je takođe zvanično "demokratska država" u kojoj su zagarantovani "slobodni izbori", ali u stvarnosti njome upravlja visoki predstavnik EU čija je moć jača od one koja u istinskim demokratijama pripada parlamentu. Taj visoki predstavnik koristi svoje "posebne prerogative" za "dobrobit" zemlje, naravno: oni mu omogućavaju da "osigura", "orijentiše" ili "koriguje" razvoj mlade demokratije, ali i da kažnjava i smenjuje one koji nisu po njegovom ukusu. Sve, bez izuzetka. Čak i parlamentarne predstavnike! Čak i predsednika Republike Srpske izabranog slobodnom narodnom voljom! Najzad, BiH ima i nacionalnu reprezentaciju u fudbalu. Ali, avaj, kad bosanski nacionalni tim igra protiv svojih komšija, Hrvatske ili Srbije, više od polovine zemlje navija za njegove protivnike! Na veliku žalost visokog predstavnika koji dobro zna – a da pri tom ne može ništa da promeni uprkos svojim "posebnim ovlašćenjima" – da je fudbal, na Balkanu, više, mnogo više od igre: pravo ogledalo društva, ventil za potisnuta nacionalna osećanja.

Budimo iskreni i pogledajmo stvarnosti u oči: projekat multietničke BiH, koji je od ove zemlje načinio "malu Jugoslaviju" sa svim manama bivše zajedničke države, ima malo šansi da uspe. Ta činjenica više je nego očigledna za sve koji poznaju bosanske prilike, osim, izgleda, za međunarodnu zajednicu koja uporno nastavlja da se ponaša u duhu nojevske strategije, ignorišući stvarnost do te mere da je ovde uputno zapitati se: da li ona stvarno misli da je moguće – umesto da promeni svoj projekat – promeniti narode?!

Slepa upornost onih koji, s instrukcijama iz inostranstva, upravljaju sudbinom BiH, svakako je loš znak za budućnost ove zemlje. Qui vivra verra! – kaže pesma. Ali, već danas, jedno je izvesno: nekompatibilnost interesa triju naroda BiH i bahato ponašanje visokih predstavnika, naslednika politike Benjamina Kalaja, predstavljaju pravu tempiranu bombu koja bi lako mogla da eksplodira u budućnosti, ako je međunarodna zajednica ne demontira na vreme. Tvorci nove evropske političke strategije – koji se zalažu za reviziju Dejtonskog sporazuma i favorizuju stvaranje unitarne države u BiH i rade, a da to ne kažu otvoreno, na postepenom ukidanju Republike Srpske – nisu još uvek, izgleda, postali svesni te opasnosti.