„Zemlja košarke” je bio projekat

Svakog leta, kada željno iščekujemo neko važno košarkaško takmičenje, u ehu velikih očekivanja čuje se i dobro poznata fraza: Srbija – zemlja košarke! Mnogi to prihvataju zdravo za gotovo, neki naivno misle da je to nešto što nam je bogomdano, a retki pokušavaju to da objasne.

Kao autor hiljade novinskih tekstova o košarci, desetak knjiga i pedesetak televizijskih epizoda – zasnovanih na razgovorima s najvećim autoritetima jugoslovenske i srpske košarke – pretpostavljam da imam pravo da ponudim neke zaključke na ovu provokativnu temu.

Šta je rat doneo košarci…

Pre svega, hteo bih da ukažem na to da je razvoj jugoslovenske košarke bio – projekat! Projekat koji se sprovodio pod budnim okom države, na čelu sa predsednikom Titom, čiji je lični lekar dr Ivo Popović Đani bio prvi predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije (osnovan 1948). Sport je oduvek, pa i tada, bio važna stvar za prestiž jedne zemlje.

Taj projekat ne bi bio moguć bez tako briljantnih umova kao što su bili Nebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić (nekoliko godina kasnije priključio im se Ranko Žeravica). U trenutku kad su pisali svoj projekat (pod radnim naslovom „Bićemo prvaci sveta”) reprezentacija je na Evropskom prvenstvu u Pragu 1947. bila pretposlednja (iza nje bila je samo Albanija). Ovu četvoricu kasnije su neki strani autoriteti – ljubomorni na naše uspehe – nazivali masonskom ložom evropske košarke.

Njih četvorica su imala takav integritet da niko, pa ni politički autoriteti, nisu preispitivali njihove odluke. Tako skladan brak sa državom ne bi bio moguć da i ljudi koje je ona delegirala u košarku nisu imali sluha za to, kao što je bio Danilo Knežević (predsednik KSJ 1950–1965), koji nije ni znao šta je košarka kad je kročio u savez, ali je toliko verovao u ono što radi „velika četvorka” da je sve njihove zamisli sprovodio u delo.

Ovenčani zlatom na EP u Liježu 1977. godine

I tako su svi zajedno od sporta koji je bio „štetan po zdravlje” (Bora Stanković: „Neke majke su govorile da se od pognutog položaja tela prilikom vođenja lopte stvara grba na leđima”), koji nije imao nikakvu tradiciju kod nas, uspeli da naprave „najbolji državni proizvod” (Bogdan Tanjević: „Košarka je nesumnjivo najbolji jugoslovenski proizvod”).

I mada se srpska košarka diči time da postoji duže od veka (prvu loptu doneo američki izaslanik Crvenog krsta Vilijam Vajlend 1923), taj sport se ovde organizovano igra tek od 1945. godine. Sa pojavom prvih klubova. I to zaslužuje da bude naglašeno: bez klubova ne bi bilo velike jugoslovenske (srpske) škole košarke. A klubovi koje danas znamo kao perjanice našeg sporta ne bi postojali bez Drugog svetskog rata.

Da nije bilo Drugog svetskog rata sumnjam da bi se košarka razvila u Jugoslaviji onako kako se razvila posle rata, imajući u vidu kardinalne promene u organizaciji čitave države i njenog odnosa prema sportu. Pred rat, za vreme kraljevine, čitava organizacija sporta je ležala na sokolima koji su bili zainteresovani za fizičku kulturu u celini. Osnovna je bila gimnastika, u drugom redu su bili još neki sportovi, a tek onda košarka. Košarci je bila potrebna baš onakva podrška kakvu je imala posle oslobođenja, mislim na omladinske organizacije koje su se brinule o sportu, koje su mogle da mobilišu omladinu i na drugi način, a ne samo propagandom, da igraju košarku.

Košarka za razliku od fudbala nije imala ni svoje igrače, ni trenere, pa samim tim ni novinare. Prvih petnaestak godina bio je trend (nametnuo ga je N. Popović) da se uči od stranih stručnjaka (prvi selektor nacionalnog tima bio je Francuz Anri Hel, 1948), da se po svaku cenu učestvuje na velikim međunarodnim takmičenjima (odlazak na njih je bio skup), ali da se što je moguće više organizuju važna međunarodna takmičenja.

Suština je bila da se pokriju svi aspekti košarke, da se stekne iskustvo u igranju, treniranju, organizovanju, medijima… I tako se kao najgenijalnija stvar u ovom projektu pokazao prećutni dogovor (koji nikada nije dospeo do javnosti) da svako od očeva jugoslovenske (srpske) košarke – zauzme jedan važan pravac razvoja: Bora Stanković je otišao u diplomatiju, u Svetsku košarkašku federaciju (od 1960. pomoćnik generalnog sekretara, od 1976. do 2002. generalni sekretar), Nebojša Popović je preuzeo na sebe međunarodne odnose (angažovan u FIBA) i televiziju (kao direktor TV Beograd obezbedio je košarci čuveni, udarni termin „Subotom u 5”, početkom sedamdesetih, što je značajno doprinelo popularnosti tog sporta), Radomir Šaper se starao o takmičenjima (komesar najbolje evropske lige u Evropi, predsednik Sudijske komisije u FIBA), a Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica o struci (sa njima su stigle prve medalje, prve svetske i evropske titule, pa i olimpijsko zlato), ali ne samo na nivou reprezentacije već u svakom igralištu, u najzabitijem kutku naše zemlje.

Projekat vođen iz Beograda

Vredno pomena je i to da se čitava ova strategija vodila iz Beograda, da su je kreirali Srbi; bez namere da se time potceni sve ono što su uradili i velikani jugoslovenske košarke iz ostalih delova zemlje. Ovo samo ističemo da bismo objasnili zašto postoji dovoljno razloga da se današnja srpska škola košarke izjednači sa jugoslovenskom. Uostalom, nema boljeg dokaza za to od svega onoga što se zbilo posle raspada Jugoslavije. Srbija je, uz povremene padove, nastavila da nosi barjak jugoslovenske košarke, najviše zahvaljujući svojim vanserijskim trenerima. Igrači su, normalno, najzaslužniji za sve uspehe, ali u ovom slučaju – neka se ne ljute – treneri su bili ti koji su sačuvali taj kontinuitet, počev od Dušana Ivkovića do danas, Svetislava Pešića.

Kao neizostavan sastojak ovog projekta bila je spoznaja da nema velikog sporta bez velikih asova, bez idola zbog kojih će nove generacije poželeti da igraju košarku. Ta loza počinje od Radivoja Koraća („On je prvi koji je na ovim prostorima postao sinonim za košarku; kad kažeš Korać – odmah pomisliš na košarku” – Vladimir Cvetković). Zbog Koraća, Daneua, Đurića, Đerđe, Gordića, M. Nikolića, košarku su počeli da igraju Ćosić, Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Simonović…, a zbog njih – Divac, Đorđević, Kukoč, Rađa, Paspalj, Danilović, Bodiroga, Stojaković…, a zbog njih – Krstić, Teodosić, Bogdanović, Bjelica, Jokić… Ako pogledate izjave mnogih predstavnika ovih generacija, shvatićete da su se upravo zbog uspeha njihovih prethodnika zaljubljivali u košarku („Kad sam prvi put video Moku, Kiću i Praju, poželeo sam da budem jedan od njih” – Aleksandar Đorđević). Teodosićevu i Krstićevu generaciju zarazio je Balkon (prvi, spontani doček evropskih prvaka iz Atine 1995. godine)…

Jaka nacionalna liga (bez stranaca), domaći propisi (nema prelaska iz klubova u klubove ako to nije u interesu košarke, nema odlazaka u inostranstvo pre 28. godine) i armija entuzijasta (amatera koji su radili bolje od mnogih profesionalaca)… takođe su bili neki od važnih delova ovog projekta. Tada su takve ideje mogle da se sprovode u delo.

Snažna tendencija za decentralizacijom, za pružanjem jednakih uslova svima, dovela je do toga da je u Jugoslaviji za samo četvrt veka (1956–1982) bilo 10 različitih državnih prvaka: Proleter (Zrenjanin), Olimpija (Ljubljana), OKK Beograd, Zadar, Crvena zvezda, Radnički (Beograd), Partizan, Jugoplastika (Split), Bosna (Sarajevo), Cibona (Zagreb). Ljudi koji su stvarali u manjim klubovima znali su da imaju i priliku i pravo da pobede jače od sebe i da neće biti samo puke kolonije velikih klubova.

Postoji još niz finesa koje su košarku u našoj zemlji usmerile na put kojim i danas ide (makar nacionalni timovi, kad već nemamo lige), ali ovo su bili temelji projekta „Zemlja košarke”. Ovde je uzeta u obzir muška košarka, koja za svoju popularnost mnogo duguje ženskoj, pogotovo iz vremena kada su košarkaši i košarkašice u klubovima živeli kao familija (među njima su sklopljeni mnogi brakovi) igrajući često u „duplim programima” za koje se tražila karta više.