Primenjena književnost

Možda je poslednji trenutak da se oživi jedna poetička ideja Vladana Desnice. Mada nastala u jednom sasvim drugom vremenu, i mada je imala sasvim druge književnoistorijske uzroke vlastitog nastanka, ova ideja se pokazuje kao vrlo dalekosežna, dok bi njeno usvajanje moglo da ima veoma delotvorne posledice.

Desnica je u nekoliko nastavaka tokom 1952. godine u časopisu „Krugovi“ objavio „Zapise o umjetnosti“. Objavljeni kao sažete poetičke napomene i mali estetički traktati koji izražavaju piščevo iskustvo i eksplicitnu poetiku, ovi zapisi su, kako napominje Desnica, „najvećim dijelom pisani kao zabilješke za buduću opsežniju i zaokruženiju razradu“. Do takve razrade najvećeg broja ovih zapisa nikada nije došlo, što nije samo pitanje piščevog žanrovskog izbora, već i izraz društvenog trenutka u kome ovaj veliki modernistički pisac, uporedo sa svojom prozom, nije bio u prilici da objavljuje svoje polemičke tekstove. Umesto da budu objavljeni u trenutku svog nastanka i kao svedočanstvo odbrane jednog poetičkog stava, najvažniji polemički tekstovi Vladana Desnice, od samog pisca nazvani „progutanim polemikama“, u kojima se daje zaokruženiji vid pojedinih stavova iz „Zapisa o umjetnosti“, biće objavljeni tek pola veka pošto su napisani.

U jednom od zapisa u „Krugovima“ Desnica govori o potrebi uspostavljanja primenjene književnosti kao posebnog oblika literature: „Analogija s likovnim umjetnostima porađa mi spasonosnu ideju: kao što su se tamo odijelili i dobili svoje posebno mjesto i položaj ogranci koji imaju praktične primjene, zašto da se to isto ne sprovede i na području književnosti? Govorim bez šale. Kakvi bi se teoretski razlozi tome protivili? Prestala bi trvenja i natezanja, sve bi praktičke, pragmatističke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjestance pod suncem. Zašto ne? Ja sam za primijenjenu književnost.“

Kada je nastala, Desničina ideja o primenjenoj književnosti, čak i u ovom svedenom obliku, ima vrlo jasan književnoistorijski i društvenoistorijski kontekst. Zahtev za primenjenom književnošću nije posledica Desničine čitalačke, poetičke ili autorske potrebe za takvom vrstom literature. Ova ideja nastaje kao posledica pritiska koji u tom času trpi književnost. Oličavajući čistu, modernističku književnost, Desničina proza svakako ne zadovoljava zahteve vlastitog društvenog trenutka u kome postoji samo jedna ideologija, pa, samim tim, ona mora biti celovit pogled na svet, izvan koga ne može ostati ni književnost. Otuda se pred književnost postavlja zahtev ideološke pravovernosti i utilitarnosti, ona mora da bude pragmatistički orijentisana da bi stekla status društvene prihvatljivosti. Razumljivo je da tako snažnom zahtevu u strogo definisanom ideološkom društvu nije odoleo veliki deo književnosti, pogotovu u pedesetim ili neposredno pre toga.

Govoreći o primenjenoj književnosti, Desnica, zapravo, govori o književnosti koja odbija svaku pragmatičku funkciju upravo zato da bi ostala književnost. U Desničinim rečima ima i polemičkog stava i otmene ironije, ali im se nikako ne može osporiti ni praktična dimenzija. Samo prihvatanje postojanja primenjene književnosti, pri čemu je akcenat svakako na primenjena a ne na književnost, piscu Proljeća Ivana Galeba potrebno je kako bi obranio koncept neutilitarne, modernističke književnosti i kako bi umanjio ideološki pritisak na književnost. S druge strane, Desnica jasno naglašava da modernistička književnost i ideologizovana književnost jesu deo literature, ali da, iako koriste iste žanrove, imaju kardinalno različite postavke i razumevanje sveta, pa samim tim postoje svi valjani razlozi da ih doživljavamo kao zasebne oblasti ljudskog iskustva. Prihvatajući zatečeno stanje kao zadatu nužnost, Desnica veruje da samo jasna razlika, počev od imenovanja pa do vrednosnog pristupa i kritičkog promišljanja, omogućava opstanak književnosti koja stoji izvan ideološke projekcije sveta.

Ali zašto danas, pola veka pošto je jedna ideja nastala pa nikada više nije stekla svoju pravu uticajnost, treba obnavljati koncepciju primenjene književnosti, utoliko pre što izgleda kao da su sve ideologije umrle i nijedna više ne postoji u svom čistom stanju?

Kada je nastala, Desničina ideja o primenjenoj književnosti imala je nedvosmislen ideološki uzrok. Totalitarna ideologija, koja u književnosti i uopšte u kulturi vidi posebno moćno sredstvo javnog i masovnog uticaja, u času oblikovanja ove ideje jeste ključna opasnost po samu književnost. Ako postane utilitarna kao celina ili kao većinski izraz umetničkih sposobnosti jedne zajednice, književnost će svakako izgubiti ne samo vlastiti integritet nego i kopču sa svojim plodnim kulturnoistorijskim zaleđem.

Kao što je govorio Lavdžoj, ideje nikada ne umiru. Jednom nastala, ideja će se opet pojaviti u istom ili delimično izmenjenom obliku, pod istim ili drugačijim imenom, u istom ili u posve izmenjenom vremenu. U vlastitom obnavljanju, ideje proveravaju svoju snagu, svejedno što menjaju razloge svog izlaska na scenu. Tako je i sa Desničinom idejom o uspostavljanju primenjene književnosti.

Ako više ne postoje ideološki razlozi zbog kojih bi valjalo prizivati ovu ideju, postoje veoma uverljivi razlozi zbog kojih se čini da je takva ideja, upravo u našem vremenu, neminovna. Možda je to naročito vidljivo u tranizicionim zemljama Istočne Evrope. Na ruševinama ideoloških nužnosti, negde oličenim samo u padu Berlinskog zida, a negde i u krvavim nestancima višečlanih država, nestala je i socijalna funkcija književnosti. Samim tim od književnosti su sve manje očekivala tranziciona društva, ali i mnogobrojni čitaoci koji su u književnosti prepoznavali jedinu mogućnost barem ezopovski slobodnog govora. Nestajući sa velike scene na kojoj je dugo bila, često i sa sasvim vanknjiževnim razlozima, književnost je obnovila pravo na kamernost vlastitog glasa. To je, razume se, imalo svoju cenu: smanjena akustika dovela je i do umanjenih čitalačkih interesovanja.

Uporedo sa tim procesom regionalnog karaktera, pojavio se i jedan globalni talas koji je književnost stavio pred neke od najozbiljnijih izazova u njenoj novijoj istoriji. To više nije ideološki projekat poželjne književnosti, ali je poželjnost osnovni kriterijum i ovog novog zahteva. Ideologiju i njene rigidne nužnosti smenila je lakoća i neobaveznost zabave i njeno postepeno preuzimanje prostora koji je, sve donedavno, pripadao književnosti kao temeljnom delu kulture u istorijskom i modernom smislu reči. Zabavljački duh, oličen u površnosti, lepršavosti i varljivoj privremenosti, a sve su to smrtni neprijatelji književnosti kakvu znamo od njenog postanja, obuzeo je mnoga moderna zanimanja postajući po mnogo čemu osnovni zahtev jednog upornog i efikasnog trenda, čak sam način života i iz njega proishodeći pogled na svet. Duh zabave je prirodni saveznik duha brzine, a upravo to ubrzanje, proverljivo u svakoj svakodnevici, svejedno kako da smo je organizovali, predstavlja supstancijalni izraz modernih vremena. Otuda visoka književnost ima velike izazove i jake protivnike. Pokazuje se da je beskrajna zabava opasniji protivnik od ideologije, pogotovu ukoliko je ta ideologija kombinovana sa obaveznošću i političkom i društvenom represijom. Takva ideologija jeste podsticajna, jer mnoge delove društva, pa tako i književnost, motiviše na otpor. Zabava, međutim, ne podstiče, ona je postupna i postepena, ona uspavljuje i oduzima svaku borbenost polako integrišući nove korisnike vlastite privremenosti.

Naravno, i u ranijim vremenima zabava je prisutna i neizbežna, ali tek u našem vremenu ona postaje osnovni izraz kako slobodnog vremena, tako i razumevanja sveta. Od svega se zahteva jednostavnost, a ta jednostavnost jeste drugo ime neobaveznosti, lakih sadržaja i populističke svedenosti. Da se poslužimo jednim poređenjem. Mirjam je uvek bila čitanija od Andrića, ali se u Andrićevo vreme znalo ko je Mirjam, a ko je Andrić. I nije se moglo dogoditi da univerzitetski profesor književnosti govori o Mirjam kao o književnosti koja pripada istoj vrsti literature kakva je ona koju u tom času piše Andrić. Nekadašnji sadržaj roto-romana postao je u modernom dobu osnovni sadržaj izdavaštva, a pitanje književnosti se sve više svodi na pitanje tiraža a ne na pitanje umetnosti. Tu je majka mnogih nesporazuma: pisci visoke književnosti često počinju da pišu u skladu sa zahtevima tržišne logike, dok se pisci komercijalne književnosti brinu zašto sa velikim brojevima na tržištu nisu udružena i priznanja književne kritike. Kulturni kapital na kome počiva književnost izmešao se sa ekonomskim profitom komercijalne literature.

Trenutak je da se vratimo Desničinoj ideji o primenjenoj književnosti. Ako je ostala bez ideološke osnove na kojoj je uobličena, ova ideja ne gubi ni snagu ni privlačnost, jer nam ukazuje da književnost u svakom vremenu stoji pred velikim izazovima. I govori nam kako ti izazovi prolaze sa manje štete ukoliko književnost očuva vlastitu prepoznatljivost i integritet svojih umetničkih razloga. Književnost i komercijalna književnost svakako jesu deo literature u vrlo širokom smislu te reči, možda je još bolje reći kako su obe, zapravo, tekst. Ako među njima ne pravimo jasnu razliku, onda samo oblikujemo kritičku konfuziju i izneveravamo čitalačka interesovanja.

Svi zahtevi čitalaca jesu legitimni: i oni koji u književnosti traže umetnost i saznanje, i oni koji u književnosti traže lakoću, neobaveznost i zabavu. Ali nije legitimno da čitaoce zbunjujemo govoreći kako su sve knjige iste. Nikada nije bilo više knjiga nego što ih ima danas. Najveći problem modernog čitaoca jeste to što mu niko ne pomaže da se snađe u tom obilju, što se sve knjige tretiraju na isti način. Za početak, bilo bi dobro da kažemo da razlike postoje, i da te razlike imenujemo. Primenjena književnost jeste nekakvo rešenje.