Примењена књижевност

Можда је последњи тренутак да се оживи једна поетичка идеја Владана Деснице. Мада настала у једном сасвим другом времену, и мада је имала сасвим друге књижевноисторијске узроке властитог настанка, ова идеја се показује као врло далекосежна, док би њено усвајање могло да има веома делотворне последице.

Десница је у неколико наставака током 1952. године у часопису „Кругови“ објавио „Записе о умјетности“. Објављени као сажете поетичке напомене и мали естетички трактати који изражавају пишчево искуство и експлицитну поетику, ови записи су, како напомиње Десница, „највећим дијелом писани као забиљешке за будућу опсежнију и заокруженију разраду“. До такве разраде највећег броја ових записа никада није дошло, што није само питање пишчевог жанровског избора, већ и израз друштвеног тренутка у коме овај велики модернистички писац, упоредо са својом прозом, није био у прилици да објављује своје полемичке текстове. Уместо да буду објављени у тренутку свог настанка и као сведочанство одбране једног поетичког става, најважнији полемички текстови Владана Деснице, од самог писца названи „прогутаним полемикама“, у којима се даје заокруженији вид појединих ставова из „Записа о умјетности“, биће објављени тек пола века пошто су написани.

У једном од записа у „Круговима“ Десница говори о потреби успостављања примењене књижевности као посебног облика литературе: „Аналогија с ликовним умјетностима порађа ми спасоносну идеју: као што су се тамо одијелили и добили своје посебно мјесто и положај огранци који имају практичне примјене, зашто да се то исто не спроведе и на подручју књижевности? Говорим без шале. Какви би се теоретски разлози томе противили? Престала би трвења и натезања, све би практичке, прагматистичке, утилитарне и сличне тенденције нашле своје задовољење; примијењеној књижевности могла би да се призна пуна важност, па чак и предност пред оном другом, а она друга добила би своје скромно али неоспоравано мјестанце под сунцем. Зашто не? Ја сам за примијењену књижевност.“

Када је настала, Десничина идеја о примењеној књижевности, чак и у овом сведеном облику, има врло јасан књижевноисторијски и друштвеноисторијски контекст. Захтев за примењеном књижевношћу није последица Десничине читалачке, поетичке или ауторске потребе за таквом врстом литературе. Ова идеја настаје као последица притиска који у том часу трпи књижевност. Оличавајући чисту, модернистичку књижевност, Десничина проза свакако не задовољава захтеве властитог друштвеног тренутка у коме постоји само једна идеологија, па, самим тим, она мора бити целовит поглед на свет, изван кога не може остати ни књижевност. Отуда се пред књижевност поставља захтев идеолошке правоверности и утилитарности, она мора да буде прагматистички оријентисана да би стекла статус друштвене прихватљивости. Разумљиво је да тако снажном захтеву у строго дефинисаном идеолошком друштву није одолео велики део књижевности, поготову у педесетим или непосредно пре тога.

Говорећи о примењеној књижевности, Десница, заправо, говори о књижевности која одбија сваку прагматичку функцију управо зато да би остала књижевност. У Десничиним речима има и полемичког става и отмене ироније, али им се никако не може оспорити ни практична димензија. Само прихватање постојања примењене књижевности, при чему је акценат свакако на примењена а не на књижевност, писцу Прољећа Ивана Галеба потребно је како би обранио концепт неутилитарне, модернистичке књижевности и како би умањио идеолошки притисак на књижевност. С друге стране, Десница јасно наглашава да модернистичка књижевност и идеологизована књижевност јесу део литературе, али да, иако користе исте жанрове, имају кардинално различите поставке и разумевање света, па самим тим постоје сви ваљани разлози да их доживљавамо као засебне области људског искуства. Прихватајући затечено стање као задату нужност, Десница верује да само јасна разлика, почев од именовања па до вредносног приступа и критичког промишљања, омогућава опстанак књижевности која стоји изван идеолошке пројекције света.

Али зашто данас, пола века пошто је једна идеја настала па никада више није стекла своју праву утицајност, треба обнављати концепцију примењене књижевности, утолико пре што изгледа као да су све идеологије умрле и ниједна више не постоји у свом чистом стању?

Када је настала, Десничина идеја о примењеној књижевности имала је недвосмислен идеолошки узрок. Тоталитарна идеологија, која у књижевности и уопште у култури види посебно моћно средство јавног и масовног утицаја, у часу обликовања ове идеје јесте кључна опасност по саму књижевност. Ако постане утилитарна као целина или као већински израз уметничких способности једне заједнице, књижевност ће свакако изгубити не само властити интегритет него и копчу са својим плодним културноисторијским залеђем.

Као што је говорио Лавџој, идеје никада не умиру. Једном настала, идеја ће се опет појавити у истом или делимично измењеном облику, под истим или другачијим именом, у истом или у посве измењеном времену. У властитом обнављању, идеје проверавају своју снагу, свеједно што мењају разлоге свог изласка на сцену. Тако је и са Десничином идејом о успостављању примењене књижевности.

Ако више не постоје идеолошки разлози због којих би ваљало призивати ову идеју, постоје веома уверљиви разлози због којих се чини да је таква идеја, управо у нашем времену, неминовна. Можда је то нарочито видљиво у транизиционим земљама Источне Европе. На рушевинама идеолошких нужности, негде оличеним само у паду Берлинског зида, а негде и у крвавим нестанцима вишечланих држава, нестала је и социјална функција књижевности. Самим тим од књижевности су све мање очекивала транзициона друштва, али и многобројни читаоци који су у књижевности препознавали једину могућност барем езоповски слободног говора. Нестајући са велике сцене на којој је дуго била, често и са сасвим ванкњижевним разлозима, књижевност је обновила право на камерност властитог гласа. То је, разуме се, имало своју цену: смањена акустика довела је и до умањених читалачких интересовања.

Упоредо са тим процесом регионалног карактера, појавио се и један глобални талас који је књижевност ставио пред неке од најозбиљнијих изазова у њеној новијој историји. То више није идеолошки пројекат пожељне књижевности, али је пожељност основни критеријум и овог новог захтева. Идеологију и њене ригидне нужности сменила је лакоћа и необавезност забаве и њено постепено преузимање простора који је, све донедавно, припадао књижевности као темељном делу културе у историјском и модерном смислу речи. Забављачки дух, оличен у површности, лепршавости и варљивој привремености, а све су то смртни непријатељи књижевности какву знамо од њеног постања, обузео је многа модерна занимања постајући по много чему основни захтев једног упорног и ефикасног тренда, чак сам начин живота и из њега происходећи поглед на свет. Дух забаве је природни савезник духа брзине, а управо то убрзање, проверљиво у свакој свакодневици, свеједно како да смо је организовали, представља супстанцијални израз модерних времена. Отуда висока књижевност има велике изазове и јаке противнике. Показује се да је бескрајна забава опаснији противник од идеологије, поготову уколико је та идеологија комбинована са обавезношћу и политичком и друштвеном репресијом. Таква идеологија јесте подстицајна, јер многе делове друштва, па тако и књижевност, мотивише на отпор. Забава, међутим, не подстиче, она је поступна и постепена, она успављује и одузима сваку борбеност полако интегришући нове кориснике властите привремености.

Наравно, и у ранијим временима забава је присутна и неизбежна, али тек у нашем времену она постаје основни израз како слободног времена, тако и разумевања света. Од свега се захтева једноставност, а та једноставност јесте друго име необавезности, лаких садржаја и популистичке сведености. Да се послужимо једним поређењем. Мирјам је увек била читанија од Андрића, али се у Андрићево време знало ко је Мирјам, а ко је Андрић. И није се могло догодити да универзитетски професор књижевности говори о Мирјам као о књижевности која припада истој врсти литературе каква је она коју у том часу пише Андрић. Некадашњи садржај рото-романа постао је у модерном добу основни садржај издаваштва, а питање књижевности се све више своди на питање тиража а не на питање уметности. Ту је мајка многих неспоразума: писци високе књижевности често почињу да пишу у складу са захтевима тржишне логике, док се писци комерцијалне књижевности брину зашто са великим бројевима на тржишту нису удружена и признања књижевне критике. Културни капитал на коме почива књижевност измешао се са економским профитом комерцијалне литературе.

Тренутак је да се вратимо Десничиној идеји о примењеној књижевности. Ако је остала без идеолошке основе на којој је уобличена, ова идеја не губи ни снагу ни привлачност, јер нам указује да књижевност у сваком времену стоји пред великим изазовима. И говори нам како ти изазови пролазе са мање штете уколико књижевност очува властиту препознатљивост и интегритет својих уметничких разлога. Књижевност и комерцијална књижевност свакако јесу део литературе у врло широком смислу те речи, можда је још боље рећи како су обе, заправо, текст. Ако међу њима не правимо јасну разлику, онда само обликујемо критичку конфузију и изневеравамо читалачка интересовања.

Сви захтеви читалаца јесу легитимни: и они који у књижевности траже уметност и сазнање, и они који у књижевности траже лакоћу, необавезност и забаву. Али није легитимно да читаоце збуњујемо говорећи како су све књиге исте. Никада није било више књига него што их има данас. Највећи проблем модерног читаоца јесте то што му нико не помаже да се снађе у том обиљу, што се све књиге третирају на исти начин. За почетак, било би добро да кажемо да разлике постоје, и да те разлике именујемо. Примењена књижевност јесте некакво решење.