Ljudi crvenog nosa

Pošto su malčice omirisali jastuk posle dočeka – Beograđani zaglavili u Ulicu otvorenog srca. Zaglavismo i mi, porodično. Svetogorsku pohodimo svakog prvog januara, od 1989 – kad su komšije iz Ateljea 212 i „Srpske kafane” otvorili srce, začeli ovu turističko-umetničku manifestaciju i pružili šansu sugrađanima i njihovim gostima da odškrinu vrata svog najvažnijeg emotivnog organa prema sebi, ali još važnije – prema drugima.

Brzo se tu uspostavi ritam otkucaja: uz dobru mjuzu, veselo društvo i poneko piće, ritam rada srčanog mišića odmah se ubrza, ali nije opasno, nema „prolupavanja” i „preskakanja”. Šeta se lagano, cuga još laganije, đuska opušteno – energija se protekle noći prilično istopila – a oči pune šarenim ukrasima, balonima, trakama, pa i suzama radosnicama... A čuka udara li udara!

Poznanici se sreću, pozdravljaju sa „Ooooo” – nisu se videli od aprila – i neprestano čestitaju: prvi drugima na tome što su preživeli prošlu najkrizniju godinu u istoriji sveta, a drugi prvima što nisu posustali u borbi s vremenom i sveopštim ubrzanjem i što su, i pored svega, spremni za bolje sutra.

Prisustvovao sam susretu davnašnjih prijatelja: jedni došli iz Toronta, Kanada, drugi iz solitera, Vidikovac. Sreli se u Ulici otvorenog srca, ispred samog ulaza u Atelje. Zoran Radmilović ih sa svog trona namah ogreja. Kad se stari znanci prepoznaše, a tek kad spaziše barda glume – zaplakaše, što od sreće, što od tuge. Ovi iz Toronta plakali su jer od ’93. nisu u svom rodnom gradu i među svojima koji jedini mogu da ih razumeju, a ovi iz vidikovačkog solitera – kud te ’93. i sami ne otperjaše u Kanadu... Toliko dirljivo i radosno da umalo i mi – slučajni svedoci – ne pustismo suzu.

Šta da se radi, tu su gde su. Moraće ovu načetu 2009, po prognozama zvaničnika „naj-najkrizniju od svih dosadašnjih”, da žive na svom Vidikovcu. Vide ljudi – sa Vidikovca, iz solitera, inače se sve(t) bolje vidi – da će biti teško, ali zato vrlo neizvesno. E, baš zbog toga su nahrupili da listom otvore srce.

To i jeste glavna odlika svakog Beograđanina, ponosnog nosioca tog počasnog „zvanja”: kad je najteže – priskače onima koji su u nevolji. Slabima i nejakima. Ugroženima i bolesnima. Deci.

Brđani sa orlovskim očima koje s vrha solitera sve vide, Kanađani iz Toronta s pogledom punim neverice – ne mogu da veruju šta im se dešava i šta su propustili za vreme petnaestogodišnjeg „torontovanja” – i mi ostali podržali smo akciju „Doktori – klovnovi”. Kupili smo crveni klovnovski nos. Prihod ide za pomoć lekarima koji mališanima u bolnicama vraćaju osmeh na lice.

Ništa teže nego bolesnom, a naročito bolesnom detetu, vratiti osmeh. Za to je neophodan poseban dar: da čovek u belom mantilu bude melem, duša, da ima jake noge i otvoreno srce. Tek tad može da stavi klovnovski nos i „golica” male pacijente po usnama.

Vidikovčani soliterdžije poneli su crvene noseve. Poneli i Kanađani Torontondžije. I sa mnogim ljudima crvenog nosa razmileli se po gradu...

A žena i ja uzeli – po dva! Za nas, i za prve komšije, Spasiće. Nisu mogli da dođu, ukočili se. Brega ih na dočeku razbio, pa se sad leče.

– Ne vraćajte mi se bez crvenog nosa! – rekao nam Spale kad smo u podne krenuli u Makedonsku i Svetogorsku da otvaramo srce.

– Ne brigaj... – poručih komši doturajući mu kuvanu rakiju, narodni lek za relaksiranje kičme. Posle šetnje, širom otvorenog srca, svratismo kod suseda. Spale i ja smo se celo prvojanuarsko popodne mučili da namestimo klovnovske noseve. Ja odrao svoju njonju, a i njegova „puška” nije mogla da podnese „strano telo”! Tek posle neke kuvane rakijice shvatismo zašto. Pa obojica – otkrile nam supruge – već imamo po jedan baš takav, prirodni: rumeni, okrugli, ogromni, klovnovski nosinger. Pravi novogodišnji!