Људи црвеног носа

Пошто су малчице омирисали јастук после дочека – Београђани заглавили у Улицу отвореног срца. Заглависмо и ми, породично. Светогорску походимо сваког првог јануара, од 1989 – кад су комшије из Атељеа 212 и „Српске кафане” отворили срце, зачели ову туристичко-уметничку манифестацију и пружили шансу суграђанима и њиховим гостима да одшкрину врата свог најважнијег емотивног органа према себи, али још важније – према другима.

Брзо се ту успостави ритам откуцаја: уз добру мјузу, весело друштво и понеко пиће, ритам рада срчаног мишића одмах се убрза, али није опасно, нема „пролупавања” и „прескакања”. Шета се лагано, цуга још лаганије, ђуска опуштено – енергија се протекле ноћи прилично истопила – а очи пуне шареним украсима, балонима, тракама, па и сузама радосницама... А чука удара ли удара!

Познаници се срећу, поздрављају са „Ооооо” – нису се видели од априла – и непрестано честитају: први другима на томе што су преживели прошлу најкризнију годину у историји света, а други првима што нису посустали у борби с временом и свеопштим убрзањем и што су, и поред свега, спремни за боље сутра.

Присуствовао сам сусрету давнашњих пријатеља: једни дошли из Торонта, Канада, други из солитера, Видиковац. Срели се у Улици отвореног срца, испред самог улаза у Атеље. Зоран Радмиловић их са свог трона намах огреја. Кад се стари знанци препознаше, а тек кад спазише барда глуме – заплакаше, што од среће, што од туге. Ови из Торонта плакали су јер од ’93. нису у свом родном граду и међу својима који једини могу да их разумеју, а ови из видиковачког солитера – куд те ’93. и сами не отперјаше у Канаду... Толико дирљиво и радосно да умало и ми – случајни сведоци – не пустисмо сузу.

Шта да се ради, ту су где су. Мораће ову начету 2009, по прогнозама званичника „нај-најкризнију од свих досадашњих”, да живе на свом Видиковцу. Виде људи – са Видиковца, из солитера, иначе се све(т) боље види – да ће бити тешко, али зато врло неизвесно. Е, баш због тога су нахрупили да листом отворе срце.

То и јесте главна одлика сваког Београђанина, поносног носиоца тог почасног „звања”: кад је најтеже – прискаче онима који су у невољи. Слабима и нејакима. Угроженима и болеснима. Деци.

Брђани са орловским очима које с врха солитера све виде, Канађани из Торонта с погледом пуним неверице – не могу да верују шта им се дешава и шта су пропустили за време петнаестогодишњег „торонтовања” – и ми остали подржали смо акцију „Доктори – кловнови”. Купили смо црвени кловновски нос. Приход иде за помоћ лекарима који малишанима у болницама враћају осмех на лице.

Ништа теже него болесном, а нарочито болесном детету, вратити осмех. За то је неопходан посебан дар: да човек у белом мантилу буде мелем, душа, да има јаке ноге и отворено срце. Тек тад може да стави кловновски нос и „голица” мале пацијенте по уснама.

Видиковчани солитерџије понели су црвене носеве. Понели и Канађани Торонтонџије. И са многим људима црвеног носа размилели се по граду...

А жена и ја узели – по два! За нас, и за прве комшије, Спасиће. Нису могли да дођу, укочили се. Брега их на дочеку разбио, па се сад лече.

– Не враћајте ми се без црвеног носа! – рекао нам Спале кад смо у подне кренули у Македонску и Светогорску да отварамо срце.

– Не бригај... – поручих комши дотурајући му кувану ракију, народни лек за релаксирање кичме. После шетње, широм отвореног срца, свратисмо код суседа. Спале и ја смо се цело првојануарско поподне мучили да наместимо кловновске носеве. Ја одрао своју њоњу, а и његова „пушка” није могла да поднесе „страно тело”! Тек после неке куване ракијице схватисмо зашто. Па обојица – откриле нам супруге – већ имамо по један баш такав, природни: румени, округли, огромни, кловновски носингер. Прави новогодишњи!