Vek uspo­me­na u sli­ka­ma Đo­ke Ma­za­li­ća

Ko­staj­ni­ca, Gra­di­ška – Iz­lo­žbom sli­ka u Za­vi­čaj­nom mu­ze­ju Gra­di­ška, na­sta­lih ve­ći­nom pre sto­ti­nu go­di­na, ko­je je rod­noj Ko­staj­ni­ci za­ve­štao Đo­ko Ma­za­lić, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih sli­ka­ra u BiH u pro­šlom ve­ku, obe­le­že­no je 50 go­di­na od nje­go­ve smr­ti. Ro­đen je 1888. go­di­ne u Bo­san­skoj Ko­staj­ni­ci, a umro u Sa­ra­je­vu 1975. go­di­ne. Aka­dem­sko obra­zo­va­nje, ste­kao je u ve­li­kim evrop­skim cen­tri­ma, a Vi­so­ku sli­kar­sku ško­lu za­vr­šio je u Bu­dim­pe­šti. Po že­lji ko­ju je Ma­za­lić za­pi­sao 1976. go­di­ne, zbir­ka od de­set ve­o­ma vred­nih ulja­nih sli­ka na ko­ji­ma pre­o­vla­da­va­ju mo­ti­vi re­ke Une i Ko­staj­ni­ce, pre­da­na je nje­go­vom rod­nom me­stu.

Sli­kar­ski opus Đo­ke Ma­za­li­ća, sma­tra Ne­ven Đe­na­di­ja, autor ove iz­lo­žbe, iz­u­zet­no je bo­gat i ra­zno­ro­dan u stil­skom i u te­mat­skom smi­slu. U nje­mu su raz­li­či­ti uti­ca­ji, od ma­gič­nog re­a­li­zma do ap­strakt­nog eks­pre­si­o­ni­zma.

„Iz­o­sta­je sa­mo mr­tva pri­ro­da, dok su ve­o­ma za­stu­plje­ni fol­klor­ni mo­ti­vi, grad­ski pri­zo­ri, gra­đan­ski por­tre­ti, sa­kral­ne te­me i pej­za­ži. Pro­me­ne ko­lo­ri­ta i sli­kar­ske teh­ni­ke pra­te raz­li­či­te pe­ri­o­de”, ka­že Đe­na­di­ja.

Ko­staj­ni­ca ču­va uspo­me­nu na slav­nog sli­ka­ra, či­je ime no­si jed­na od naj­lep­ših uli­ca u ovom gra­du na Uni. Ma­za­lić je ura­dio ve­li­ki broj sli­ka, ra­su­tih po mu­zej­skim i ga­le­rij­skim usta­no­va­ma i u pri­vat­nim ko­lek­ci­ja­ma, ka­zao je Alek­san­dar Obre­no­vić, vi­ši ku­stos „Za­vi­čaj­nog mu­ze­ja”, pri­li­kom otva­ra­nja iz­lo­žbe.

„Slav­ni sli­kar je ta­ko­đe pro­u­ča­vao sli­kar­sku umet­nost u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, po­seb­no u do­ba Tu­ra­ka. Nje­go­va je za­slu­ga da se na­ša kul­tur­na jav­nost upo­zna­la sa ime­ni­ma i de­li­ma umet­ni­ka ko­ji su odav­no pa­li u za­bo­rav. Či­nje­ni­ca je da po­sred­stvom ra­do­va Đo­ke Ma­za­li­ća mo­že­mo stva­ra­ti uti­sak o li­kov­noj de­lat­no­sti u na­šim kra­je­vi­ma, po­čev od od sred­njeg ve­ka”, sma­tra ku­stos Obre­no­vić.

Ma­za­lić je pr­vi put iz­la­gao u Dru­štve­nom do­mu u Sa­ra­je­vu 1912. go­di­ne, za­jed­no sa Jo­va­nom Bi­je­li­ćem i Pe­trom Ti­je­ši­ćem. Pr­vi nje­gov na­uč­ni rad „Por­tret sa­ra­jev­skog mi­tro­po­li­ta Paj­si­ja iz 1805. go­di­ne i nje­gov sli­kar” ob­ja­vljen je u Gla­sni­ku Ze­malj­skog mu­ze­ja u Sa­ra­je­vu 1932. go­di­ne. Ča­so­pis „Na­še sta­ri­ne”, u ko­jem je Ma­za­lić bio član re­dak­ci­je, pi­še da ovaj zna­me­ni­ti umet­nik „sli­ka Bo­snu, bo­san­ske ža­nr-sce­ne i pej­saž, por­tret, akt i fi­gu­ru”. Ra­dio je is­klju­či­vo u ulju, a u svo­joj ra­ni­joj fa­zi ne­go­vao je i cr­tež.

„Nje­go­va uče­šća na iz­lo­žba­ma iz­me­đu dva svet­ska ra­ta bi­la su pri­lič­no za­pa­že­na, a za po­me­nu­tu pr­vu iz­lo­žbu, mo­že se, bez pre­te­ri­va­nja re­ći da pred­sta­vlja po­če­tak afir­ma­ci­je na­ših do­ma­ćih li­kov­nih stva­ra­la­ca, start­nu tač­ku sa­vre­me­ne li­ko­ve umet­no­sti u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni”, sa­gla­sni su sli­ka­ri mo­der­nog do­ba.

Azra Be­gić, isto­ri­čar umet­no­sti, o Ma­za­li­ću je na­pi­sa­la: „Ret­ka su­zdr­ža­nost, ži­vot na dis­tan­ci od lju­di i do­ga­đa­ja, ap­so­lut­no vla­da­nje so­bom i svo­jim mo­ći­ma, iz­ra­zi­ta sklo­nost is­tra­ži­va­nju i na­u­ci, či­ni Đo­ku Ma­za­li­ća iz­u­zet­nom po­ja­vom me­đu umet­ni­ci­ma, uop­šte.”                                                                  

Is­tra­ži­vač pro­šlo­sti Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne

Iako se Đo­ko Ma­za­lić naj­če­šće po­i­sto­ve­ću­je sa sli­kar­stvom, on je bio vr­stan is­tra­ži­vač bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke pro­šlo­sti. De­ce­ni­ja­ma je tra­gao za je­din­stve­nim lo­ka­li­te­ti­ma BiH, te je na­pi­sao iz­u­zet­no vred­ne tek­sto­ve u ko­ji­ma na ori­gi­na­lan na­čin ot­kri­va dra­gu­lje ovih kra­je­va.

Ob­ja­vio je i dve knji­ge „Sli­kar­sku umet­nost u BiH u tur­sko do­ba od 1500. do 1878. go­di­ne i „Lek­si­kon umet­ni­ka sli­ka­ra, va­ja­ra, gra­di­te­lja, zla­ta­ra, ka­li­o­gra­fa i dru­gih ko­ji su ra­di­li u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni”. Srp­sko kul­tur­no i pro­svet­no dru­štvo „Pro­sve­ta” iz Sa­ra­je­va, po­sle Ma­za­li­će­ve smr­ti, ob­ja­vi­lo je knji­gu „Sta­ri­ne Bo­sne”, ko­ju je pri­re­di­la Dra­ga­na To­ma­še­vić Ka­ra­ha­san. Ovo de­lo pr­vi put ob­je­di­nju­je sve tek­sto­ve ve­li­kog Đo­ke Ma­za­li­ća ob­ja­vlji­va­ne is­klju­či­vo u Gla­sni­ku Ze­malj­skog mu­ze­ja, po­čev od tri­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka.