Obrazovanje! Za šta i za koga?

Lucidni Francuz po imenu Emil Dirkem tvrdio je da su vaspitanje i obrazovanje najvažnije integrativne sile koje sprečavaju da se efekti društvenih podela pretoče u anomiju, odnosno stanje društvenog rasula. On je učio da obrazovanje omogućava da odrasli ostvare uticaj na generacije koje stasavaju i koje još nisu u potpunosti spremne za društveni život time što putem obrazovnog sistema kod mladih stvaraju intelektualna i moralna stanja koja su neophodna za ulazak u političko društvo.

Iz tog ugla posmatrano, parole poput one da sada „studenti i učenici drže čas” nisu samo izraz patetične plitkoumnosti njihovih protagonista već i jasan nagoveštaj da je osnovni cilj blokada škola i fakulteta da se uništi obrazovni sistem i stvori diskontinuitet u moralnom i intelektualnom sazrevanju mladih naraštaja. Političko društvo u Srbiji – za one koji podržavaju blokade – nakrivo je nasađeno, pa je razaranje obrazovnog sistema, tako važnog za prenošenje društvenih i političkih vrednosti, preduslov za izgradnju novog političkog društva koje bi bilo više u skladu s težnjama regionalnog i evropskog političkog okruženja.

Nenameravane posledice tog razaranja, međutim, nose sa sobom rizik dugoročne nemogućnosti da se rešavaju zdravstveni, socijalni i ekonomski problemi društva. Opšte je mesto da je obrazovanje najvažnija pokretačka snaga društvenog razvoja. Nizak stepen ili čak nepostojanje obrazovanja ima za posledicu zatvaranje mogućnosti za društvenu pokretljivost, nemogućnost da mladi ljudi nađu zaposlenje, smanjenje društvene solidarnosti i povećanje zdravstvenih i ekoloških rizika. Iz svih tih razloga milenijumski ciljevi razvoja UN stavili su obrazovanje na visoko drugo mesto, odmah iza iskorenjivanja siromaštva. Oni koji podstiču i podržavaju blokadu nastavnog procesa delaju protiv opštečovečanskih vrednosti i najopštije shvaćenog ljudskog morala. Nema ali!

Ono oko čega može da se polemiše jeste pitanje kakvom obrazovnom sistemu društvo (treba da) teži. Da li obrazovni sistem treba da bude kreator društvenih ciljeva i vrednosti kao što je to bio slučaj u socijalizmu ili da bude kreiran u zavisnosti od postojećih društvenih zahteva, koji se u današnje vreme uglavnom tiču tržišta rada i osposobljenosti mladih da što efikasnije odgovore na te zahteve. Ta rasprava odvela bi nas daleko, ali je poneta da se to pitanje ne rešava blokadom univerziteta. Upravo suprotno, univerzitet bi trebalo da bude mesto gde se vodi ta polemika, u kojoj bi i studenti i te kako imali šta da kažu. Blokade univerziteta – upravo suprotno, predstavljaju loše prikriven način da se pod krinkom navodnog društvenog aktivizma pobegne od odgovornosti za ono što autonomija univerziteta suštinski znači, a to je pre svega sloboda da se raspravlja o kurikulumima i definiše uloga univerziteta u 21. veku. Upravo oni koji blokiraju univerzitet suštinski i formalno narušavaju njegovu autonomiju onemogućavajući da univerzitet vrši svoju funkciju.

Blokada državnih visokoškolskih ustanova, pored toga, širom otvara vrata afirmaciji privatnih – bilo domaćih ili stranih univerziteta. Besmisleno je da blokaderi optužuju vlast za skriveni plan podrške privatnim i stranim univerzitetima dok sami vrlo agresivno i neskriveno uništavaju državne univerzitete, o čemu svedoče i podaci s poslednjeg upisnog roka, odnosno dramatično opadanje interesovanja za upis na državne fakultete, posebno one koji su se „istakli” u blokadi.

U budućnosti će time samo dodatno biti dovedena u pitanje jednakost šansi mladih ljudi, jer koliko god da princip vaučera trenutno deluje obećavajuće, on neće moći da reši problem porasta cene školovanja onog trenutka kada privatni sektor u obrazovanju postane dominantan. Time će biti nepovratno zaustavljena društvena mobilnost i cementirana zatvorenost društvenih klasa. Rođeni u nižim društvenim slojevima tu će i ostajati, bez obzira na talente koje neće ni imati priliku da iskažu. No, izgleda da to i jeste ideja blokadera. Ovde pritom ne mislim na studente koji su oruđe, već na nastavnike, „intelektualce”, ali i roditelje koji aktivno podstiču njihove blokade.

Povećana uzlazna socijalna pokretljivost tokom poslednje decenije sablažnjava srednju klasu, čija se elita ulogorila na univerzitetima i drugim profesionalnim udruženjima. Dosadašnji pokušaji da se uspostavi klasna segregacija dali su samo polovične rezultate. Uprkos dobro osmišljenoj barijeri u vidu besmislenih, ali srednjeklasnoj omladini prilagođenih testova opšte kulture, i sada se na fakultete koji su postavili tu barijeru provuku primerci pezentsa.

Ta barijera nije nebitna jer obrazovni sistem iz perspektive pojedinca predstavlja i sada najvažniji kanal društvene pokretljivosti, odnosno šanse da se stekne (ili zadrži) viši društveni položaj. U tom smislu, u šta god mi želeli da verujemo i koliko god se tome protivili, znanje jeste roba. Cena za tu robu za sada je još niska zahvaljujući sistemu državnog školstva i zato je ta roba relativno široko dostupna. To, međutim, vodi inflaciji diploma, kako onih na osnovnim, tako posebno na višim nivoima studija. Problem prekvalifikovanosti već danas je široko rasprostranjen u Srbiji. Otuda ne čudi frustracija svršenih studenata (i njihovih roditelja) koji ne mogu da nađu posao „u struci” već rade poslove za koje su prekvalifikovani.

Ukratko, koliko god bile besmislene i nemoralne, blokade univerziteta imaju skriveni cilj da zaštite interese sve dekadentnije srednje klase. Ironija je što se taj cilj realizuje pod revolucionarnim parolama o slobodi, jednakosti i pravdi. Ne čudi, međutim, da svoju decu na to podstiču roditelji iz srednje klase koji se instinktivno nadaju da bi na taj način mogli za njih da sačuvaju i u amanet im ostave privilegovane pozicije.

I zaista, deca iz manje imućnih porodica, ako se blokada nastavi i ove godine, biće primorana da nađu kakav-takav posao, nakon čega je povratak na fakultet mnogo teži, ali će zato više diploma ostati za imućniju decu iz srednje klase, koja mogu da se igraju revolucije što treba da sačuva klasni status kvo.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista