BUBANj I ŠIPKA

Lepa bliskoistočna dobrodošlica Baraku Obami. Gaza u ruševinama blickriga, regionalni mirovni plan leži razbacan u komadima, Mahmudu Abasu krajem januara ističe mandat pa će ispariti i ono malo legitimiteta koji pripada palestinskom predsedniku, Izraelci će verovatno u februaru izabrati vladu desnice koja će biti još manje spremna na dogovore sa Palestincima.

Da li je Izrael požurio sa oštrom intervencijom u pojasu Gaze pre inauguracije novog američkog predsednika u koga neki polažu velike nade verujući da bi posle katastrofalne politike Džordža V. Buša balansiranijim pristupom nešto mogao da učini na Bliskom istoku?

Obama bi izraelskim saveznicima mogao da objasni da ratna opcija neće doneti toliko priželjkivanu bezbednost. Mogao bi nekim novim ugovorom da osnaži privrženost SAD teritorijalnom integritetu Izraela – u zamenu za spremnost Izraelaca da uđu u ozbiljne razgovore o mirovnom planu Arapa predstavljenom još 2002. godine.

Obama bi, ako želi da bude prihvaćen kao objektivan broker bliskoistočnog mira, Izraelu trebalo da saopšti, bez obzira na „specijalne odnose”, da kao i svaka druga zemlja mora da odgovara za svoje akcije, da američka podrška ima granice i da SAD priznaju Palestincima pravo na život i – snove.

Ili će biti u pravu oni koji bez optimizma ukazuju da je od tima kojim se Obama okružio teško očekivati da blokira snažan uticaj jevrejskog lobija? U tom slučaju novi predsednik je osuđen da posmatra kako region nastavlja da tone u haosu.

Kako stvari sada stoje, pesimisti imaju veće šanse. Amerikanci ne pokazuju nameru da balansiraju pristup koji bi vodio rešenju. Ponovo se potvrđuje da šta god se na Bliskom istoku dogodilo, SAD krivce pronalaze samo na jednoj strani. Bušova administracija poziva na „uzdržanost”, ali ni jednim gestom ne pokušava da pritisne svog strateškog saveznika.

Optuživati samo jednu stranu je formula koja garantuje intenzifikaciju sukoba, ne njegovo sputavanje, što vreme nesumnjivo dokazuje. Decenije izraelske okupacije su stvorile sopstvenu logiku prvo rađajući nezadovoljstvo, potom pobunu. Da li pobuna ima formu bacanja kamenja ili raketa, izraelski odgovor uvek je bio prekomeran.

Otkako je napustio pojas Gaze 2005, a posebno otkako je Hamas na demokratskim izborima došao na vlast, Izrael ekonomski pritiska i povremeno vojno napada. Poslednja blokada je, uprkos apelu EU, Palestince dovela na rub humanitarne katastrofe.

Ehud Olmert, Cipi Livni ili Ehud Barak bi morali da se sete kako je nastajao Izrael, kako su se jevrejske grupe borile istim metodama gerilskog ratovanja (danas se to zove terorizam) koje danas koristi Hamas. Na isti način koji su u 2. veku upotrebljavali jevrejski sveštenik Matatijas i petorica njegovih sinova tokom pobune Makabejaca.

Da li je, udarajući raketama koje Izraelce više traumatizuju nego što nanose štete, Hamas ili neki njegov deo želeo konflikt, da li su Izraelci odredili dimenzije sukoba uoči svojih izbora u februaru, ili se radi o kombinaciji jednog i drugog, tek rezultat je da su ozbiljno potkopane šanse za mirno rešenje.

Izrael ima sva prava na bezbednost, ali je na ovaj način neće dobiti. Istorija konflikta demantuje tezu da se masovnim bombardovanjima išta postiglo. Borbeni avioni „f-18” ili „merkava” tenkovi nisu uništili dve palestinske intifade. Neće ni treću koju je Hamas najavio.

Izraelski ministar odbrane Ehud Barak tvrdi da je njegova vlada odlučna da se „promene pravila igre”. Kako, kada se ništa ne menja? Operacija sličnih ovima u Gazi nagledao sam se na Bliskom istoku. Od bombardovanja Bejruta 1982. preko prve intifade 1987. do pohoda na jug Libana leta 2006. Možda je ratna sreća bila promenljiva, ali region je svaki put bio dalje, a ne bliže miru.

Bez iskrene želje za teritorijalnim kompromisima koji bi vodili rešenju dve države, Izrael Palestincima zakida političke horizonte. Ohrabruju se radikalizmi. Neprijatelj koga hoćete da slomite postaje sve jači.

Militantni hamasovci i te kako doprinose sklapanju ciničnog rama. Njima su masovne pogibije potrebne da bi kroz mučeništvo dali do znanja da sa Izraelcima nema drugog načina do oružane borbe koja je temelj Hamasovog programa. Šireći omrazu ponavljaju mitske priče o „oslobođenju Jerusalima” i uništenju „cionističkog entiteta”.

Ludilo sa centrom u izraelsko-palestinskom konfliktu preraslo je u mnogo veće ludilo koje se danas kodifikuje kao terorizam.

Radikalni Palestinci i radikalni Izraelci su kao bubanj i šipka: neophodni su jedni drugima. Krug se zatvara na mestu na kome je davno počeo: optužbama Izraelaca da je Hamas kriv, optužbama Hamasa da su Izraelci krivi...

Arapi su frustrirani i – podeljeni, pa se iza sukoba Izrael – Hamas pomalja još jedan: sukob Arapa oko budućnosti Bliskog istoka. Događaji u Gazi izlaze iz izraelsko-palestinskog okvira. Gaza bi trebalo da posluži kao katalizator većih promena.

Na jednoj strani arapskog fronta profilišu se snage spremne za dijalog ali i za manipulaciju osećanjima Arapa kada su Palestinci u pitanju. Na drugoj su razne militantne grupacije poput Hamasa, Islamskog džihada ili libanskih Hezbolaha koje zagovaraju perspektivu permanentnog rata nadajući se nekoj novoj karti regiona.

Egipat, Saudijska Arabija ili Jordan, tradicionalni stubovi arapskog sveta, sve su češće na meti radikalnih grupa koje ih optužuju za saučesništvo u mirovnim projektima koji predviđaju definitivno priznavanje Izraela.

Lider Hezbolaha poziva Egipćane da izađu na ulice i suprotstave se politici Kaira koji odbija da otvori granični prelaz prema Gazi i tako pomogne Palestincima. Pošto nema dozvolu SAD, egipatski predsednik to odbija. Bes „arapske ulice” se uvećava. Režimi će, ako zatreba, uzvratiti silom.

Situacija se radikalizuje. Ponovo će neka palestinska deca praćkama gađati izraelsku vojsku. Izrael će raščistiti teren Gaze ali će se nanovo suočiti sa bombašima samoubicama po sopstvenim autobuskim stanicama i picerijama. Regrutuju se novi ekstremisti spremni da povuku eksploziv kojim su opasani pa da izađu direktno pred Alaha koji će ih uputiti u rajske vrtove.

Hamasu i drugim islamističkim grupama neophodno je mučeništvo. Smatraju da samo nasiljem mogu da skrenu pažnju na položaj Palestinaca. Znaju da će onda Izrael na njihove rakete uzvratiti prekomernom silom. Zar Ehud Barak očekuje da će kapitulaciju da potpišu militanti kojima je izraelska okupacija otac a jalova palestinska vlast majka? „Pravila igre” nisu promenjena.

Hamas i Izrael potvrdili su svoje borilačke veštine, sopstvene političke legitimitete i kapacitete da ubijaju civile. Obe strane morale bi da dođu do zaključka da sila, velika ili mala, svejedno, neće rešiti političko-nacionalni problem i da je ispregovarani kompromis o koegzistenciji jedini koji nudi trajni mir. Kao što se to dogodilo u Vijetnamu, Severnoj Irskoj ili Južnoj Africi.

Problem je u tome što ni Izrael ni Hamas ne veruju da je u njihovom interesu neki mir koji bi Barak Obama mogao da im donese. Izgleda da vodeći izraelski političari, udaljavajući se od sekularnih ideja osnivača države, nisu pripravni na istinski nezavisnu palestinsku državu. Što se Hamasa i onih koji ga podržavaju tiče, jasno je da odbacuju ideju Izraela koji živi u miru sa svojim susedima.