Opijum na Jadranu: kako je pre sto godina počeo šverc narkotika u Kraljevini Jugoslaviji
Na prvi pogled, ulični promet u splitskoj luci kasnih 1920-ih godina prošlog veka izgledao je kao i uvek: ribari, trgovci, mornari iz čitavog Sredozemlja i poneki putnik iz unutrašnjosti. Ispod te površine, međutim, odvijale su se radnje koje će vlasti tek godinama kasnije shvatiti u punom obimu — prvi talasi krijumčarenja narkotika prema Balkanu, posebno opijuma i derivata morfijuma.
U vremenu kada se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca još uvek tražila u administrativnom, pravnom i institucionalnom smislu, krijumčari su znali da iskoriste propuste u nadzoru. Mada se narkotici tada još uvek nisu percipirali kao ozbiljna društvena pretnja — barem ne u današnjem smislu – nekoliko značajnih slučajeva pokazuje kako je „beli prah” stigao na ove prostore mnogo ranije nego što se obično misli, piše Večernji list, i nastavlja:
U to doba derivati opijuma koristili su se legalno u medicinske svrhe, uglavnom kao analgetici. Apoteke su prodavale tinkture i preparate koji bi danas završili u zapečaćenim sefovima. I upravo ta legalnost otvorila je vrata zloupotrebama. Kako su se proizvodni standardi razlikovali, a inspekcijski nadzor bio ograničen, bilo je dovoljno da pojedina apoteka postane posrednik između inostranih dobavljača i domaćeg „tržišta”.
„Lekovito bilje” iz Turske
Prvi zabeleženi slučajevi krijumčarenja datiraju iz 1923. godine, kada je carina u luci Rijeka zaplenila pošiljku iz Turske, koja je formalno sadržavala „lekovito bilje”, a zapravo se radilo o suvom opijumu. Do tada se droga uglavnom smatrala ekskluzivnim problemom zapadnih metropola, Pariza, Londona, pa čak i Beča, dok je Balkan viđen kao tranzitna zona, a ne tržište.
Jugoslavenske vlasti su posle izvesnog vremena shvatile da se zemlja nalazi na ruti koja povezuje proizvođače iz Azije i sa Bliskog istoka sa evropskim korisnicima. Prema izveštajima tadašnje Direkcije javne bezbednosti, najaktivnija krijumčarska ruta vodila je iz Trsta i Rijeke prema unutrašnjosti, preko Zagreba do Beograda, a zatim prema Rumuniji i Bugarskoj.
Jedan zapis iz 1927. godine navodi da je u Beogradu otkrivena „privatna ambulanta” u kojoj se morfijum davao pacijentima bez nadzora lekara, a zalihe su stizale iz splitske luke. Istragom se došlo do lanca posrednika koji je uključivao korumpirane carinike, farmaceute i lekare. Bio je to jedan od prvih slučajeva organizovane narkomreže u zemlji. Važno je istaći i ulogu Turske kao glavne zemlje porekla narkotika, piše hrvatski list. Već tada su evropske sile pokušavale da uspostave kontrolu nad proizvodnjom opijuma, ali bez većih uspeha. Mnoge pošiljke putovale su legalno, sa urednim dokumentima, a tek bi krajnji korisnici menjali njihovu namenu.
Jugoslovenske carinske službe bile su slabo opremljene za otkrivanje sofisticiranih oblika krijumčarenja. Do sredine 1930-ih nisu imale ni hemijske laboratorije za analizu zaplenjenih materija niti specijalizovane službenike. Kada bi se droga i zaplenila, često bi usledilo – ništa. Kazne su bile blage, a sudski procesi retki.
"Maslinovo ulje" sa Korčule
Jedan gotovo zaboravljen slučaj iz 1929. godine dogodio se na Korčuli, na kojoj je lokalna žandarmerija pronašla sanduk sa natpisom „maslinovo ulje”, a unutra – staklene boce sa morfijumom. Pošiljka je, navodno, bila namenjena jednom beogradskom „trgovcu lekovima”, kome se trag gubio u Splitu.
Iako su novine tog doba prenele vest od tek nekoliko redova, iz današnje perspektive, jasno je da se radilo o dobro uhodanoj mreži. Istražitelji su tada prvi put posumnjali da droga ne dolazi samo zbog prolaska dalje nego je namenjena i za konzumiranje unutar zemlje.
Tek 1929. godine, donošenjem tzv. „Zakona o opojnim sredstvima”, država je formalno kriminalizovala neovlašćenu proizvodnju i promet narkotika. Međutim, zakon je ostao mrtvo slovo na papiru bez odgovarajućih institucija koje bi ga sprovodile.
Sudovi su i dalje tretirali takve prestupe kao „zlopotrebu lekovitih sredstava”, a ne kao organizovani kriminal. Zvanično, tokom 1930-ih, zaplenjeno je tek nekoliko kilograma opijuma i morfijuma godišnje – što je, prema procenama istoričara, bila tek kap u moru stvarnog prometa.
Iako često mislimo da je problem narkotika novijeg datuma, istorija pokazuje drukčije. Već u razdoblju između dva svetska rata, Kraljevina Jugoslavija bila je uvučena u međunarodne tokove krijumčarenja narkotika, i to ne samo kao tranzitna ruta, nego i kao prostor konzumiranja.
Ostaje fascinantno kako su tadašnje vlasti, uprkos sve očitijim pokazateljima, godinama ignorisale ili potcenjivale problem. Možda zato što se radilo o novom fenomenu, a možda i zato što je droga još uvek dolazila u bočicama iz apoteke, a ne u plastičnim paketićima u džepovima zavisnika, zaključuje Večernji list.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
