Opera uz klavir napunila salu

Na pitanje kako izgleda situacija u kulturi u unutrašnjosti Srbije, u užoj Srbiji, odnosno Srbiji van Beograda, uglavnom se odgovori kreću od "poražavajuće" do "loše". Nema nikakvih događanja, nema publike čak iako bi bilo događaja, nema zainteresovanih, nema organizatora, institucije kulture se bave nečim drugim, sporednim, jedva preživljavaju, gleda se televizija i sluša turbo-folk. Provincija propada u učmalosti.

Zaboravlja se da je veliki broj gradova u tzv. unutrašnjosti dobio državne i privatne fakultete, da su sve to postali univerzitetski centri, da su mladi ljudi željni da i sami nešto urade i da se lavina pokrene.

Ove redove pišemo u neverici da nam se stvarno dogodilo, a dogodilo se u Kragujevcu. Tamošnji glavni kulturni (i ne samo oktobarski) događaj je Oktoh koji je za svoje zatvaranje ove godine najavio premijeru prve srpske izvedene opere "Na uranku" Biničkog u prostoru i na sceni starog ali malog teatra "Joakim Vujić".

Opera "Na uranku" je romantičarsko delo, anahrono i u vremenu kada se pojavilo (1903) ali za našu kulturu i istoriju opere – kamen temeljac. Obično takve istorijske retrospektive u većim kulturnim sredinama proteknu sa stotinak zaljubljenika i stručnjaka u publici i sa najbližom porodicom glavnih protagonista. Ništa nije najavljivalo odziv Kragujevčana i "opsedanje" centra grada. Pa, ipak, pozorištu se nije moglo prići ni sa jedne strane, kola se nigde nisu mogla ostaviti, hiljadu ljudi je pokušavalo da uđe, gurali su se kao u redovima za ulazak na fudbalski stadion, na košarkašku utakmicu...

Veliki broj starijih posetilaca odustao je odmah, bez obzira na to što su posedovali karte. Mlađi su rešili da stoje, čuče na stepenicama, slušaju iza otvorenih vrata partera i balkona, da donose stolice iz obližnjih kafića, da se snalaze.

U toj opštoj gužvi, sudaranju, jedva disanju, dočekao se početak predstave. I onda je nastala uzdrhtala tišina, skoro kao u crkvi, nije se čuo ni dašak, nikakav šapat, kamoli kašljucanje, a sva vrata su bila otvorena, nisu se ni mogla zatvoriti. Jedna žena je u prvom stojećem redu balkona pala u nesvest. Izneli su je napolje, drugi je odmah zauzeo neudobnu poziciju. Videvši sve to, držali smo se zida, kao oslonca i sigurne zaštite i – odstajali celu predstavu. Prava muzička žrtva!

Kad ste sve ovo preživeli, trebalo bi da slušate Dominga i Kiri te Kanavu, u najmanju ruku da biste se zadovoljili. Međutim, predstava se odvijala u veoma skromnim okolnostima, bez orkestra. Umesto toga, jedan dečkić (Vlada Gligorić) odlično je svirao na pijaninu od početka do kraja. Opera uz klavir! Gde to još postoji, sem na prvim probama u "pravoj" Operi?

Orkestra nema, solisti svi golobradi, na počecima karijere, tek nekoliko iskusnijih mladih beogradskih operskih pevača (Vuk Matić, Nataša Jović), ali i Kragujevčana, tenor Vojislav Spasić, celi hor od desetine studenata sa muzičkog odseka FILUM-a koji peva, igra, glumi. Odvija se u veoma klasičnoj režiji (Dejan Miladinović) sa izmenjenim krajem (zašto?), sa folklornim kostimima – narodnim nošnjama i skromnom scenografijom (drvo, klupica). Mladi, neiskusni pevači, uplašeni od tolikog broja publike, od očekivanja, od želja i ambicija koje prevazilaze mogućnosti... našli su se u pravoj vatri. Odoleli su pritisku, publika je oduševljeno pozdravila sve, posebno Violetu Radaković i Vojislava Spasića u glavnim ulogama. Pozdravljena je posebno autorka projekta, Radmila Bakočević, koja je okupila svoju bivšu i sadašnju klasu studenata da učestvuje u predstavi.

Dirigent Miodrag Janoski, ozbiljan, studiozan, savestan kao da se radi o simfonijskom orkestru velikih dimenzija i horu od sto ljudi. Biće i to jednog dana, rekoše akteri događaja...