Опера уз клавир напунила салу

На питање како изгледа ситуација у култури у унутрашњости Србије, у ужој Србији, односно Србији ван Београда, углавном се одговори крећу од "поражавајуће" до "лоше". Нема никаквих догађања, нема публике чак иако би било догађаја, нема заинтересованих, нема организатора, институције културе се баве нечим другим, споредним, једва преживљавају, гледа се телевизија и слуша турбо-фолк. Провинција пропада у учмалости.

Заборавља се да је велики број градова у тзв. унутрашњости добио државне и приватне факултете, да су све то постали универзитетски центри, да су млади људи жељни да и сами нешто ураде и да се лавина покрене.

Ове редове пишемо у неверици да нам се стварно догодило, а догодило се у Крагујевцу. Тамошњи главни културни (и не само октобарски) догађај је Октох који је за своје затварање ове године најавио премијеру прве српске изведене опере "На уранку" Биничког у простору и на сцени старог али малог театра "Јоаким Вујић".

Опера "На уранку" је романтичарско дело, анахроно и у времену када се појавило (1903) али за нашу културу и историју опере – камен темељац. Обично такве историјске ретроспективе у већим културним срединама протекну са стотинак заљубљеника и стручњака у публици и са најближом породицом главних протагониста. Ништа није најављивало одзив Крагујевчана и "опседање" центра града. Па, ипак, позоришту се није могло прићи ни са једне стране, кола се нигде нису могла оставити, хиљаду људи је покушавало да уђе, гурали су се као у редовима за улазак на фудбалски стадион, на кошаркашку утакмицу...

Велики број старијих посетилаца одустао је одмах, без обзира на то што су поседовали карте. Млађи су решили да стоје, чуче на степеницама, слушају иза отворених врата партера и балкона, да доносе столице из оближњих кафића, да се сналазе.

У тој општој гужви, сударању, једва дисању, дочекао се почетак представе. И онда је настала уздрхтала тишина, скоро као у цркви, није се чуо ни дашак, никакав шапат, камоли кашљуцање, а сва врата су била отворена, нису се ни могла затворити. Једна жена је у првом стојећем реду балкона пала у несвест. Изнели су је напоље, други је одмах заузео неудобну позицију. Видевши све то, држали смо се зида, као ослонца и сигурне заштите и – одстајали целу представу. Права музичка жртва!

Кад сте све ово преживели, требало би да слушате Доминга и Кири те Канаву, у најмању руку да бисте се задовољили. Међутим, представа се одвијала у веома скромним околностима, без оркестра. Уместо тога, један дечкић (Влада Глигорић) одлично је свирао на пијанину од почетка до краја. Опера уз клавир! Где то још постоји, сем на првим пробама у "правој" Опери?

Оркестра нема, солисти сви голобради, на почецима каријере, тек неколико искуснијих младих београдских оперских певача (Вук Матић, Наташа Јовић), али и Крагујевчана, тенор Војислав Спасић, цели хор од десетине студената са музичког одсека ФИЛУМ-а који пева, игра, глуми. Одвија се у веома класичној режији (Дејан Миладиновић) са измењеним крајем (зашто?), са фолклорним костимима – народним ношњама и скромном сценографијом (дрво, клупица). Млади, неискусни певачи, уплашени од толиког броја публике, од очекивања, од жеља и амбиција које превазилазе могућности... нашли су се у правој ватри. Одолели су притиску, публика је одушевљено поздравила све, посебно Виолету Радаковић и Војислава Спасића у главним улогама. Поздрављена је посебно ауторка пројекта, Радмила Бакочевић, која је окупила своју бившу и садашњу класу студената да учествује у представи.

Диригент Миодраг Јаноски, озбиљан, студиозан, савестан као да се ради о симфонијском оркестру великих димензија и хору од сто људи. Биће и то једног дана, рекоше актери догађаја...