Skrivani spisak „dece Kozare”

Jelena Milić*

U okviru ovogodišnjeg obeležavanja slave Jasenovačkih novomučenika, o čemu je na ovom mestu već bilo reči, osveštan je i spomenik Diani Budisavljević, postavljen par dana ranije u porti manastira Jasenovac.

Sasvim ukratko, Diana Budisavljević bila je humanitarka austrijskog porekla, udata za lekara srpske nacionalnosti u Zagrebu, koja je tokom Drugog svetskog rata spasila više hiljada dece iz ustaških logora smrti i drugih mesta gde su bila smeštena u NDH. Deca koju je pokušavala da spasi su bila uglavnom srpske nacionalnosti sa područja NDH, mahom sa Kozare.

Ugledna hrvatska istoričarka Nataša Mataušić napisala je knjigu „Diana Budisavljević – Prećutana heroina Drugog svetskog rata”. Mataušić se u jednom od intervjua priseća kako je uopšte počela da se bavi ovom temom: „Za Dianu Budisavljević i njen angažman na spasavanju srpske dece saznala sam 2002. godine. Zaboravljene albume u depou Hrvatskog istorijskog muzeja koji su bili baština Muzeja revolucije naroda Hrvatske počela sam stručno da obrađujem i upisujem u muzejsku knjigu inventara gotovo bez ikakvih podataka o njima. Kako i otkuda su došli, ko je snimao fotografije mršave, gole, izgladnele dece velikih trbuščića i tužnih očiju i ko je, uostalom, izradio te albume i u koju svrhu? Na poleđini fotografija za neveliki broj dece pisali su podaci o imenu i prezimenu, imenu oca i majke, mesta iz kojeg su došli, te kod koga se nalaze. Na velikom pak broju fotografija na poleđini je bio stavljen krstić s datumom i mestom smrti…. Unuka Diane Budisavljević Silvija Sabo je u to vreme u saradnji sa Hrvatskim državnim arhivom pripremala štampanje „Dnevnika” njene bake. Došla je kod mene u muzej noseći sa sobom nekoliko stranica albuma iste veličine, iste strukture papira, istih veličina fotografija i istog rukopisa na poleđini fotografija. Ne moram da opisujem našu uzbuđenost i radost – njenu što je pronašla albume koji su Diani oduzeti 25. maja 1945. godine i za koje niko nije znao gde su završili, i moju što sam konačno utvrdila poreklo albuma. Sledeće, 2003. godine objavljen je „Dnevnik Diane Budisavljević” koji je razotkrio mnoge tajne povezane s akcijom spasavanja srpske dece u vremenu Drugog svetskoga rata… Otkrivena prećutana istina o ovoj hrabroj ženi iznenadila je i ogorčila ne samo stručnu već i širu društvenu javnost.

Diana Budisavljević napisala je na sugestiju AFŽ-a 1947. godine izveštaj „Akcije Diane Budisavljević”, koji je sklonio socijalistički režim iako postoje dokazi da ga je predala naručiocu. Mataušić konstatuje sledeće:

– Literatura napisana u razdoblju socijalističke Jugoslavije više je skrivala nego otkrivala, dajući skladno vremenu nastanka glavnu ulogu u akciji spasavanja dece Komunističkoj partiji... No, nakon 1991. godine u istoriografskim radovima sve je češća pojava rehabilitacije proustaških snaga i novo izokretanje istorijskih činjenica... Tako će i akcija spasavanja dece postati tek deo humanitarne politike ustaškog režima, a ustaška država jedna uljuđena država koja se brinula za sve svoje stanovnike, pa tako i srpsku decu, koju je kao državne neprijatelje i „nepoćudne” elemente prvo strpala u logore, a onda ih „humano” iz njih spasavala.

Imala sam sreću da tokom mandata u Zagrebu uz pomoć Muzeja žrtva genocida i drugih organa države Srbije dođem u posed originalnog spiska dece iz Zavoda za gluhonemu decu, sa imenima i mnogim drugim podacima, njih oko 5.800 spasenih iz ustaških logora koji je Diana sačinila. Dugo se smatralo da je spisak uništen, pa su time upornost i uspeh da se isti pronađe hvale vredan poduhvat i primer kako se na osnovu činjenica bori protiv ideoloških narativa i revizionizma koji ne doprinose istoriografiji novim naučno utvrđenim saznanjima, već njenoj manipulaciji.

Sa tadašnjim direktorom muzeja Dejanom Ristićem posetila sam jednog od „dece Kozare” gospodina Živka Zelenbrza. Ristić mu je saopštio vest o pronalasku spiska i pitao ga da li želi da sazna svoj identitet ako se ispostavi da se i on na njemu nalazi. Zelenbrz nas je zamolio da mu damo nešto vremena da razmisli. Pozvao me je predveče i zamolio da mu ipak javimo. Iako uveden pod pogrešnim imenom usvojitelja, na osnovu imena ulice u kojoj je živeo, a koji je zapamtio, uspeli smo da ga pronađemo. Dejan mi je učino čast da ja budem ta koja će Živku saopštiti novost o tome. Prvo što me je Živko pitao bilo je:„Da li sam imao braću ili sestre?” Saznao je da se preziva Ivančević, ali je odlučio da zadrži prezime familije koja ga je odgojila – Zelenbrz. Ne znam gde će me dalje diplomatska karijera voditi, ali sumnjam da će taj trenutak išta nadmašiti.

Sa Živkom, njegovom ćerkom Željkom i istoričarkom Natašom, prisustvovala sam sahrani Silvije Sabo, Dianine unuke, univerzitetske profesorke i vrlo poznate žiteljke Zagreba, koja je mnogo doprinela da se sazna za Dianino delo. Nažalost, među prisutnima nisam primetila nikog od predstavnika srpske zajednice u Hrvatskoj (nadam se da grešim).

Kad sam episkopa pakračko-slavonskog Jovana, inspiratora i koordinatora akcije postavljanja Dianine biste u Jasenovcu, kao jednog od vodećih eksperata za ove teme, zamolila da proveri nalaze u ovom tekstu, sa gorčinom je primetio: „Redak je to slučaj da smo se odužili svom dobrotvoru.”

*Politički analitičar