Скривани списак „деце Козаре”

Јелена Милић*

У оквиру овогодишњег обележавања славе Јасеновачких новомученика, о чему је на овом месту већ било речи, освештан је и споменик Диани Будисављевић, постављен пар дана раније у порти манастира Јасеновац.

Сасвим укратко, Диана Будисављевић била је хуманитарка аустријског порекла, удата за лекара српске националности у Загребу, која је током Другог светског рата спасила више хиљада деце из усташких логора смрти и других места где су била смештена у НДХ. Деца коју је покушавала да спаси су била углавном српске националности са подручја НДХ, махом са Козаре.

Угледна хрватска историчарка Наташа Матаушић написала је књигу „Диана Будисављевић – Прећутана хероина Другог светског рата”. Матаушић се у једном од интервјуа присећа како је уопште почела да се бави овом темом: „За Диану Будисављевић и њен ангажман на спасавању српске деце сазнала сам 2002. године. Заборављене албуме у депоу Хрватског историјског музеја који су били баштина Музеја револуције народа Хрватске почела сам стручно да обрађујем и уписујем у музејску књигу инвентара готово без икаквих података о њима. Како и откуда су дошли, ко је снимао фотографије мршаве, голе, изгладнеле деце великих трбушчића и тужних очију и ко је, уосталом, израдио те албуме и у коју сврху? На полеђини фотографија за невелики број деце писали су подаци о имену и презимену, имену оца и мајке, места из којег су дошли, те код кога се налазе. На великом пак броју фотографија на полеђини је био стављен крстић с датумом и местом смрти…. Унука Диане Будисављевић Силвија Сабо је у то време у сарадњи са Хрватским државним архивом припремала штампање „Дневника” њене баке. Дошла је код мене у музеј носећи са собом неколико страница албума исте величине, исте структуре папира, истих величина фотографија и истог рукописа на полеђини фотографија. Не морам да описујем нашу узбуђеност и радост – њену што је пронашла албуме који су Диани одузети 25. маја 1945. године и за које нико није знао где су завршили, и моју што сам коначно утврдила порекло албума. Следеће, 2003. године објављен је „Дневник Диане Будисављевић” који је разоткрио многе тајне повезане с акцијом спасавања српске деце у времену Другог светскога рата… Откривена прећутана истина о овој храброј жени изненадила је и огорчила не само стручну већ и ширу друштвену јавност.

Диана Будисављевић написала је на сугестију АФЖ-а 1947. године извештај „Акције Диане Будисављевић”, који је склонио социјалистички режим иако постоје докази да га је предала наручиоцу. Матаушић констатује следеће:

– Литература написана у раздобљу социјалистичке Југославије више је скривала него откривала, дајући складно времену настанка главну улогу у акцији спасавања деце Комунистичкој партији... Но, након 1991. године у историографским радовима све је чешћа појава рехабилитације проусташких снага и ново изокретање историјских чињеница... Тако ће и акција спасавања деце постати тек део хуманитарне политике усташког режима, а усташка држава једна уљуђена држава која се бринула за све своје становнике, па тако и српску децу, коју је као државне непријатеље и „непоћудне” елементе прво стрпала у логоре, а онда их „хумано” из њих спасавала.

Имала сам срећу да током мандата у Загребу уз помоћ Музеја жртва геноцида и других органа државе Србије дођем у посед оригиналног списка деце из Завода за глухонему децу, са именима и многим другим подацима, њих око 5.800 спасених из усташких логора који је Диана сачинила. Дуго се сматрало да је списак уништен, па су тиме упорност и успех да се исти пронађе хвале вредан подухват и пример како се на основу чињеница бори против идеолошких наратива и ревизионизма који не доприносе историографији новим научно утврђеним сазнањима, већ њеној манипулацији.

Са тадашњим директором музеја Дејаном Ристићем посетила сам једног од „деце Козаре” господина Живка Зеленбрза. Ристић му је саопштио вест о проналаску списка и питао га да ли жели да сазна свој идентитет ако се испостави да се и он на њему налази. Зеленбрз нас је замолио да му дамо нешто времена да размисли. Позвао ме је предвече и замолио да му ипак јавимо. Иако уведен под погрешним именом усвојитеља, на основу имена улице у којој је живео, а који је запамтио, успели смо да га пронађемо. Дејан ми је учино част да ја будем та која ће Живку саопштити новост о томе. Прво што ме је Живко питао било је:„Да ли сам имао браћу или сестре?” Сазнао је да се презива Иванчевић, али је одлучио да задржи презиме фамилије која га је одгојила – Зеленбрз. Не знам где ће ме даље дипломатска каријера водити, али сумњам да ће тај тренутак ишта надмашити.

Са Живком, његовом ћерком Жељком и историчарком Наташом, присуствовала сам сахрани Силвије Сабо, Дианине унуке, универзитетске професорке и врло познате житељке Загреба, која је много допринела да се сазна за Дианино дело. Нажалост, међу присутнима нисам приметила никог од представника српске заједнице у Хрватској (надам се да грешим).

Кад сам епископа пакрачко-славонског Јована, инспиратора и координатора акције постављања Дианине бисте у Јасеновцу, као једног од водећих експерата за ове теме, замолила да провери налазе у овом тексту, са горчином је приметио: „Редак је то случај да смо се одужили свом добротвору.”

*Политички аналитичар