Bezvremenska vrednost Andrićevog dela

Andrićeva zadužbina u Beogradu obeležila je 80 godina od objavljivanja Andrićevih romana „Na Drini ćuprija”, „Travnička hronika” i „Gospođica”, razgovorom u kojem su učestvovali: Jovan Delić, akademik, Gorana Raičević, dopisni član SANU, dr Maja Radonić, upravnica, i Biljana Đorđević Mironja, savetnica Andrićeve zadužbine.

Na činjenicu da je Andrić u ratno vreme, od 1941. do 1945. godine, napisao tri izuzetno važna romana ukazali su svi učesnici u diskusiji, a Jovan Delić napomenuo je da je u okupiranom Beogradu Andrić bio „sumnjivo lice”, kao pisac i kao diplomata, i okupatorima, kvislinškoj vlasti, pa i komunistima. A da je bomba koja je eksplodirala u blizini njegovog stana u Prizrenskoj ulici pala samo dvadesetak metara bliže, danas ne bismo poznavali Ivu Andrića kao romanopisca.

– Odbijao je svaku saradnju sa okupatorima i kvislinzima, a pisao je braneći se od smrti i od zla. Pripovedao je kao Šeherezada, o čemu svedoči i njegova briljantna beseda prilikom dodele Nobelove nagrade. „Travnička hronika” zaista je književna borba protiv okupatora, onako kako su kroz Travnik prošli konzuli i veziri, tako će proći Hitlerova moć. Trajnom lepotom opirao se banalnoj prolaznosti nasilja i terora, bedi okupacije, jedino čime je znao – pisanjem romana. Andrićeva ratna proza ima i alegorijsku dimenziju, naročito „Travnička hronika”. Nesumnjivo je da su okupacijska vešanja na Terazijama i pogubljenja u logoru na Banjici nalazila odjeka u slikama stradanja Srba u romanu. Andrićeva lakoća brzog pisanja varka je i privid. Ovaj pisac nosio je svoje romane oko 20 godina, prvi „Na sunčanoj strani” napustio je, a „Omerpaša Latas” ostao je nezavršen – zapazio je Jovan Delić, govoreći i o jedinstvenom spoju modernog romana epske tradicije, predanja i legendi u Andrićevim delima, njegovom osećaju za zvučnost epskog deseterca, naročito u naslovima dela, njegovom odnosu prema Vuku i Njegošu.

Delo „Na Drini ćuprija”, po Delićevim rečima, začudna je knjiga koja sabira tokove usmene, srednjovekovne i savremene srpske književnosti, progovara kroz tradiciju i modernost, i koja uz „Travničku hroniku” i „Prokletu avliju” svrstava Andrića u najoriginalnije moderne pisce svetske književnosti.

I Gorana Raičević primetila je da u romanu „Travnička hronika” postoje poklapanja između piščeve sadašnjosti i prošlosti o kojoj piše, iako je sam autor tvrdio da je pisanje ove knjige započeo još dvadesetih godina 20. veka.

– U vreme kada Andrić piše ovaj roman, koji je završen aprila 1942. godine, sličnu sudbinu doživela je Hitlerova operacija „Barbarosa”, mada se konačni poraz velikog nemačkog rajha još uvek ne nazire. O tome da li naš pisac veruje u cikličnost istorije mogla bi se napisati posebna studija, a možemo samo da pretpostavimo da je ovu knjigu o prošlosti Andrić pisao i kao svedočanstvo o vlastitom vremenu i sopstvenim iskustvima. Ne možemo da se otmemo utisku da je rečenicom u kojoj se kaže da se „nasiljem mogu izvršavati prepadi i postići korisni preokreti”, ali da su nasilje i teror samo kratkotrajni metodi upravljanja nekom zemljom i nekim narodom, Andrić je opisivao i stvarnost nemačke okupacije. Njegova mudrost da se izdigne iznad pojedinačnog i da svet posmatra iz istorijske perspektive omogućila mu je da dopre do univerzalnih istina, koje je, čini mi se, mnogo vrednije pomenuti nego ono što u književnim delima traži, kao devijaciju, savremena književna teorija– istakla je Gorana Raičević, uočavajući kao važna i Andrićeva razmišljanja o strahu, o ponašanju gomile u događajima kada poredak morala ustupa mesto bezakonju u kojem kao žrtvena jagnjad stradaju nevini ljudi.

Maja Radonić govorila je o Andrićevoj „Gospođici”, takođe pisanoj u teškim uslovima okupacije, i koja nije odmah prepoznata kao njegovo značajno delo, za razliku od „Travničke hronike” i romana „Na Drini ćuprija”. Tek su novija tumačenja prepoznala u „Gospođici” neobično složenu romansijersku strukturu, avangardno delo koje raskida odnose društvene uslovljenosti i umetničkog teksta.

– „Gospođica” istinski je moderan roman, koji mnogo bolje komunicira sa savremenim čitaocima, 80 godina posle nastanka, nego sa Andrićevim tadašnjim savremenicima i pokazuje u prvom redu lik glavne junakinje Rajke Radaković kao anticipaciju savremenih otuđenih ličnosti zatvorenih u virtuelni svet. Tako je pisac izborom junakinje koja predstavlja oličenje poroka tvrdičluka, drevnog motiva „od postanja literature”, odstupio od uobičajene predstave tvrdičluka i stvorio lik Rajke Radaković, samosvojne pojave naše književnosti, naslućujući situaciju modernog čoveka u svetu koji za vrhovno božanstvo postavlja novac, a individualizam za vrhovni cilj. Mada Rajka ne pripada nizu Andrićevih ženskih likova – žrtvi, ona nije nemoćna, niti je zavisna od muškaraca, a nije ni žrtva okolnosti, ispostaviće se ipak da je samu sebe žrtvovala za naizgled „viši cilj”, a zapravo u ime uzaludne borbe za prolazno – naglasila je Maja Radonić.

Biljana Đorđević Mironja objasnila je da je Andrić u delu „Na Drini ćuprija” kombinovao epsku širinu kolektivnih priča, analitičku dubinu, precizan pripovedački ton koji ne izostavlja saosećanje, pa ni zdrav narodski humor i suptilnu ironiju, što ovoj knjizi daje bezvremensku vrednost i u produbljenom razumevanju Bosne kao istorijskog i kulturnog palimpsesta, što je istakla i Švedska akademija prilikom dodele Nobelove nagrade 1961. godine. Biljana Đorđević Mironja govorila je i o svetskoj recepciji ovog romana, njegovim mnogobrojnim prevodima na strane jezike, ali i o autorskoj zaštiti Andrićevog dela kojim se trajno bavi Andrićeva zadužbina u Beogradu.