Keltski tigar se umorio

Dablinci će morati da sačekaju bar nekoliko godina da bi u svom gradu videli ostvarenja planiranih ekstravagantnih poslovnih projekata. Ovih dana Irska ima mnogo ozbiljnije, čak egzistencijalne neprilike: visoka stopa nezaposlenosti, veliki manjak poreskih prihoda, eksplozija prenapumpanog balona pozajmica.

Najpoznatiji Irac na svetu, Bono, pevač i frontmen benda „Ju tu“, pripremio je 186 miliona evra za izgradnju nebodera koji će sa 120 metara nagledati ceo Dablin i nuditi najbogatijim sugrađanima ekskluzivne stanove sa cenama od preko 700.000 evra. Njegov projekat je stavljen na čekanje i tako postao žrtva irske prošlogodišnje recesije.

Šon Dan, dablinski tajkun, poznat kao „irski Donald Tramp“, pre tri godine je za 379 miliona evra kupio sedam hektara zemljišta u Bolsbridžu, dablinskom Beverli Hilsu. Namerava da sruši dva luksuzna hotela koja mu stoje na putu i sagradi ekskluzivni stambeni i komercijalni centar. Međutim, za to mu je potrebno dodatnih 600 miliona evra, a ne može se reći da se banke utrkuju da mu pozajme novac. U trenutku nezadrživog pada irske ekonomije, ovo je za njih veoma riskantna investicija.

Planirani ekstravagantni projekti u prestonici Irske trebalo je da budu simboli prosperiteta ove zemlje, koja je od kraja osamdesetih godina beležila ogroman rast, nezapamćen u Evropi. Tada je Irska rekla zbogom nacionalističkoj ekonomskoj politici, okrenula se međunarodnoj trgovini i otvorila svoje granice za strana ulaganja, pogotovo američka. Od početka devedesetih konstantno je beležila ogroman godišnji ekonomski rast, u jednom momentu čak do 10,7 odsto, daleko više od drugih evropskih država i SAD. Do 2006. Irska je zaposlila svu svoju radnu snagu koja je mogla da se pohvali najvišim zaradama u Evropi posle Luksemburga. Zbog toga je 1994. britanski ekonomista Kevin Gardiner ovu zemlju, sa prkosnom, ali po potrebi pragmatičnom politikom, nazvao „keltskim tigrom“. Od prošle godine, međutim, postaje sve vidljivije da se tigar umorio.

Svoj ekonomski rast Irska je u velikoj meri zasnovala na tržištu nekretnina. Banke nisu neodgovorno rasipale kredite, kao što je to bio slučaj u SAD, ali su umesto toga neodgovorno pozajmljivale ogroman novac velikim investitorima koji su gradili kuće i stambene blokove. Cene nekretnina su bile visoke, ali ljudi su mogli da ih plate, s obzirom na to da su novostvoreni poslovi u građevinarstvu iskorenili nezaposlenost i poslužili kao ekonomska lokomotiva. Taj mehur pozajmica je, međutim, jednom morao da pukne. „Neprekidno smo upozoravali vladu da je ovakva ekonomska politika s nekretninama neodrživa i opasna“, rekao je za „Njujork tajms“ Džon Ficdžerald, jedan od vodećih irskih ekonomista. „Ovo je bilo predvidivo, ali se vlada jednostavno nije bavila tim“, objasnio je. Do danas još 35.000 novih kuća širom zemlje nemaju vlasnika ni potencijalnog kupca i njihove cene padaju. Zaposleni u građevinarstvu i uslužnom sektoru gube posao.

Važan segment ekonomskog rasta Irske bile su investicije iz SAD. Velike američke kompanije, kao „Del“, „Majkrosoft“ i „Fajzer“, donele su oko dve trećine stranih investicija i bile važan motor irske ekonomije. Danas, „Del“ preti zatvaranjem, a posledica bi bila dve hiljade nezaposlenih vrhunskih tehnoloških stručnjaka. Sve američke firme zajedno obezbeđuju oko 250.000 radnih mesta za Irce. Ako se one povuku, problem nezaposlenosti će biti ogroman.

Ono što najviše brine Irce jesu predviđanja po kojima će predstojeći period biti još teži. Recesija će najverovatnije trajati barem još dve godine. U 2009. ekonomisti predviđaju slabljenje ekonomije za četiri odsto i porast nezaposlenosti na više od 10 odsto. Broj neprodatih kuća će verovatno porasti na 60.000. Brajan Kauen, irski premijer, predviđa da će do kraja 2010. vladin deficit dostići 20 biliona evra ako se ne preduzmu korektivne mere. To znači, pre svega, više poreze. Zato upozorava građane da će morati da se „stisnu“. „Moramo da napravimo korak nazad kako bismo obezbedili budućnost za nas i našu decu“, rekao je premijer za „Ajriš tajms“. Posle dve decenije uljuljkivanja u prosperitetu, ekstravagantni neboderi postaju san, a nedostatak posla i novca postaju realnost.