Vreme seksa i razonode

Hronik dizatisfekšn! Big siknes! (Hronično nezadovoljstvo! Teška bolest!) –uzviknuće, na lošem engleskom, razjarena Penelope Kruz kao strastvena manično-depresivna slikarka Marija u filmu Vudija Alena Ljubav u Barseloni, kada joj putena Amerikanka, blondina Kristina (Skarlet Johanson) obznani da više nije srećna u trenutnom ljubavnom trouglu sa njom i sa njenim bivšim suprugom, takođe slikarem (Havijer Bardem). Sa Ljubavlju u Barseloni Penelope Kruz i Havijer Bardem nastavljaju tamo gde su stali pre 16 godina u filmu Bigasa Luna, Šunka, Šunka – ostvarenje Vudija Alena bi se moglo na neki način čitati i kao izrastanje proletera u urbane i dekadentne umetnike, začinjeno uljezima sa strane, dvema Amerikankama u potrazi za mediteranskom egzotikom. U mediteranskim kulturama, sijesta ima sociološko i kulturološko značenje. Zemlje Mediterana se nalaze na dnu ekonomske lestvice, ali sijesta je njihova dragocenost u kojoj druge kulture teško da mogu pronaći svoje mesto.

Slobodno vreme i dokolica imaju jedno značenje u bogatim, visokorazvijenim društvima, a potpuno drugačije u društvima sa nevelikom kupovnom moći. Umetnici, pak, ostaju kasta koja je van ovih klasnih zakona. Koga Vudi Alen ne štedi, a koga voli, postaje jasno nakon brutalnog okončanja katalonskog ménage à quatre – dve u suštini pragmatične Amerikanke odlaze poljuljane barselonskom aferom, a španski par umetnika ostaje veran ljubav-mržnja dinamici.

Zapisi na filmskoj traci u godini koja je za nama podarili su nam jednu kolektivnu dijagnozu – žene u svojim tridesetim i četrdesetim hronično su nezadovoljne, a ako pritome dolaze iz visokouređenih društava liberalnog kapitalizma, u kojima je dokolica prerogativ visoke klase, ako imaju toliko slobodnog vremena da se s uživanjem mogu posvetiti tuđim ili pak sopstvenim preljubama, ni to im neće izlečiti nezadovoljstvo. Preljuba je legitimizovana još tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka u holivudskom filmu u žanru otkačene komedije i takozvane komedije ponovnog venčanja (oba žanra razvila su se potom u romantičnu komediju) i ona je davno prestala da bude tabu. Štaviše, što je na prvi pogled paradoksalno, ona je socijalno poželjna – prijateljice će uvek biti tu da uteše skrhanu žrtvu preljube, prijatelji će uvek biti tu da uveravaju kako će preljubnik sigurno biti dočekan uz oprost; ona će razgoreti ugašene strasti i dovesti odnos na jedna viši, „zreliji” nivo.

(/slika2)U aktuelnom bioskopskom ostvarenju Žene, dokona četrdesetogodišnja bogatašica Meri (Meg Rajan), i majka tinejdžerke, saznaje da je suprug vara sa atraktivnom prodavačicom parfema (Eva Mendez). Bliske prijateljice (Anet Bening, Debra – ViliGrejs – Mesing, i Džejda Pinket Smit) to već znaju, ali oklevaju sa razotkrivanjem. Muke po Meri nastavljaju se kada se njena kćerka udaljava od nje, kada se suočava sa vrtoglavo zgodnom preljubnicom i kada konačno rešava da se razvede od muža. Sledi beg od prenapučenog Njujorka, šopinga i manikira u Saksu, povratak prirodi, u kojoj će u joga vežbama razočarane bogatašice energizovati svoj solarni pleksus. Žene su film u kome nema ni jednog jedinog muškarca – ni kolportera na ulici, ni liftboja, ni taksiste. Muškarci su apstrahovani kao zlo, kome se, avaj, žena ipak tako žarko želi vratiti, jer je dostojanstveno hrišćanska u svom oprostu i jer u muškarčevom udaljavanju ima pomalo i njenog udela. Ona je zapostavila ženu sebi, a to se leči jednostavnom intervencijom – peglanjem kose, izazovnim rubljem, crvenim lakom za nokte, i, zašto ne – dizajniranjem modne kolekcije kako bi se postala kompletna ličnost. Jer sve se zapravo i vrti oko muškarca kao predmeta želje, iako ga u kadru nema sve do poslednjeg trenutka, u porođajnoj sali (kakvu ovaj deo Evrope može samo da sanja). Jedna od Merinih hipi-prijateljica rađa decu sve dok ne dobije dečaka, na tragu markantno balkanskog insistiranja na muškom potomku.

Žene su rimejk istoimenog ostvarenja čuvenog Džordža Kjukora. Originalne Žene nastaju u predvečerje Drugog svetskog rata kao razigrana, raspričana romantična komedija, ne bez oštrice i autoironije, pored kojih nova verzija izgleda kao autogol ženskoj emancipaciji. Posle ovih Žena, celovečernji film Seks i grad, bastard istoimenog, s razlogom kultnog sitkoma, deluje kao poslednji, alarmantni poziv da se emancipacija izbriše iz rečnika savremene žene. Emancipacija shvaćena kao odvojeni bankovni račun, ali za trošenje novca na skupe krpice. Brak ostaje svetinja, koja se ne brani, kao u krstaškim ratovima, krvlju, već sesijama kod manikira, hair-extension intervencijama, Prada asesoarima, ili silikonskim infuzijama u usne (Meg Rajan je, kao kraljica romantične komedije, inače, vidljivo podlegla potonjoj holivudskoj nužnosti).

Seks je, zapravo, zabava (ili bi to trebalo da bude) kako visoke tako i niže klase, i tu nema dvojbe – seks je jedina nekompromitovana uravnilovka koja može da otelotvori utopijsku ideju komunizma. Kako gore – tako i dole, ali ne u smislu tradicije hermetizma i gnosticizma, niti u smislu Kama Sutra kombinatorike, već u smislu klasa, čija se diferencija danas više nego ikad oseća. Za nižu klasu i za sirotinju seks je najjeftinija (i jedina moguća) razonoda jer se nema novca ni za bioskop, ni za teatar, fitnes ili večeru u restoranu, a za blaziranu, visoku klasu, pošto su iscrpljene sve gorenavedene aktivnosti, seks ostaje takođe jedina zanimacija koja nije izgubila na nepredvidljivosti i svežini.

Jer je vreme seksa i razonode neprolazno.