Време секса и разоноде

Хроник дизатисфекшн! Биг сикнес! (Хронично незадовољство! Тешка болест!) –узвикнуће, на лошем енглеском, разјарена Пенелопе Круз као страствена манично-депресивна сликарка Марија у филму Вудија Алена Љубав у Барселони, када јој путена Американка, блондина Кристина (Скарлет Јохансон) обзнани да више није срећна у тренутном љубавном троуглу са њом и са њеним бившим супругом, такође сликарем (Хавијер Бардем). Са Љубављу у Барселони Пенелопе Круз и Хавијер Бардем настављају тамо где су стали пре 16 година у филму Бигаса Луна, Шунка, Шунка – остварење Вудија Алена би се могло на неки начин читати и као израстање пролетера у урбане и декадентне уметнике, зачињено уљезима са стране, двема Американкама у потрази за медитеранском егзотиком. У медитеранским културама, сијеста има социолошко и културолошко значење. Земље Медитерана се налазе на дну економске лествице, али сијеста је њихова драгоценост у којој друге културе тешко да могу пронаћи своје место.

Слободно време и доколица имају једно значење у богатим, високоразвијеним друштвима, а потпуно другачије у друштвима са невеликом куповном моћи. Уметници, пак, остају каста која је ван ових класних закона. Кога Вуди Ален не штеди, а кога воли, постаје јасно након бруталног окончања каталонског ménage à quatre – две у суштини прагматичне Американке одлазе пољуљане барселонском афером, а шпански пар уметника остаје веран љубав-мржња динамици.

Записи на филмској траци у години која је за нама подарили су нам једну колективну дијагнозу – жене у својим тридесетим и четрдесетим хронично су незадовољне, а ако притоме долазе из високоуређених друштава либералног капитализма, у којима је доколица прерогатив високе класе, ако имају толико слободног времена да се с уживањем могу посветити туђим или пак сопственим прељубама, ни то им неће излечити незадовољство. Прељуба је легитимизована још тридесетих и четрдесетих година прошлог века у холивудском филму у жанру откачене комедије и такозване комедије поновног венчања (оба жанра развила су се потом у романтичну комедију) и она је давно престала да буде табу. Штавише, што је на први поглед парадоксално, она је социјално пожељна – пријатељице ће увек бити ту да утеше скрхану жртву прељубе, пријатељи ће увек бити ту да уверавају како ће прељубник сигурно бити дочекан уз опрост; она ће разгорети угашене страсти и довести однос на једна виши, „зрелији” ниво.

(/slika2)У актуелном биоскопском остварењу Жене, докона четрдесетогодишња богаташица Мери (Мег Рајан), и мајка тинејџерке, сазнаје да је супруг вара са атрактивном продавачицом парфема (Ева Мендез). Блиске пријатељице (Анет Бенинг, Дебра – ВилиГрејс – Месинг, и Џејда Пинкет Смит) то већ знају, али оклевају са разоткривањем. Муке по Мери настављају се када се њена кћерка удаљава од ње, када се суочава са вртоглаво згодном прељубницом и када коначно решава да се разведе од мужа. Следи бег од пренапученог Њујорка, шопинга и маникира у Саксу, повратак природи, у којој ће у јога вежбама разочаране богаташице енергизовати свој соларни плексус. Жене су филм у коме нема ни једног јединог мушкарца – ни колпортера на улици, ни лифтбоја, ни таксисте. Мушкарци су апстраховани као зло, коме се, авај, жена ипак тако жарко жели вратити, јер је достојанствено хришћанска у свом опросту и јер у мушкарчевом удаљавању има помало и њеног удела. Она је запоставила жену себи, а то се лечи једноставном интервенцијом – пеглањем косе, изазовним рубљем, црвеним лаком за нокте, и, зашто не – дизајнирањем модне колекције како би се постала комплетна личност. Јер све се заправо и врти око мушкарца као предмета жеље, иако га у кадру нема све до последњег тренутка, у порођајној сали (какву овај део Европе може само да сања). Једна од Мериних хипи-пријатељица рађа децу све док не добије дечака, на трагу маркантно балканског инсистирања на мушком потомку.

Жене су римејк истоименог остварења чувеног Џорџа Кјукора. Оригиналне Жене настају у предвечерје Другог светског рата као разиграна, распричана романтична комедија, не без оштрице и аутоироније, поред којих нова верзија изгледа као аутогол женској еманципацији. После ових Жена, целовечерњи филм Секс и град, бастард истоименог, с разлогом култног ситкома, делује као последњи, алармантни позив да се еманципација избрише из речника савремене жене. Еманципација схваћена као одвојени банковни рачун, али за трошење новца на скупе крпице. Брак остаје светиња, која се не брани, као у крсташким ратовима, крвљу, већ сесијама код маникира, hair-extension интервенцијама, Прада асесоарима, или силиконским инфузијама у усне (Мег Рајан је, као краљица романтичне комедије, иначе, видљиво подлегла потоњој холивудској нужности).

Секс је, заправо, забава (или би то требало да буде) како високе тако и ниже класе, и ту нема двојбе – секс је једина некомпромитована уравниловка која може да отелотвори утопијску идеју комунизма. Како горе – тако и доле, али не у смислу традиције херметизма и гностицизма, нити у смислу Кама Сутра комбинаторике, већ у смислу класа, чија се диференција данас више него икад осећа. За нижу класу и за сиротињу секс је најјефтинија (и једина могућа) разонода јер се нема новца ни за биоскоп, ни за театар, фитнес или вечеру у ресторану, а за блазирану, високу класу, пошто су исцрпљене све горенаведене активности, секс остаје такође једина занимација која није изгубила на непредвидљивости и свежини.

Јер је време секса и разоноде непролазно.