Čudesni svet Čaplinovog unuka

PARISKA SCENA

Specijalno za Politiku od dopisnika Tanjuga
Iz večeri u veče ponavlja se ista scena u pozorištu „Ron poen” (Rond Point), nedaleko od pariske avenije Šanzelize: u prepunoj sali, u kojoj se traži mesto na stepeništu, publika se sanjalački predaje poetskoj viziji Džejmsa Tijerea, tridesetčetvorogodišnjeg švajcarskog koreografa, glumca, mimičara i akrobate, koji je nasledio nešto od magije svog slavnog dede, Čarlija Čaplina.

Od borbe protiv oluje do jedrilice koja se probija kroz buru sa putnicima očiju uperenih ka pučini, Tijere i njegova „Kompanija Anton” (vetropir, prema nadimku koji su mu dali roditelji) vode publiku kroz putovanje kakvo do sada nisu imali prilike da vide na sceni, u predstavi „Budnost ponora”, inspirisanoj knjigom Morisa Meterlinka „Život pčela”.

Ovaj komad, koji je već obišao velike svetske centre, izmiče žanrovskim kvalifikacijama – to nije ni cirkuska, ni mimičarska, ni plesna, ni pozorišna predstava, već sve to zajedno.

Publika je opčinjena ovim fantazmagoričnim svetom, u kome stalno dolazi do iznenađujućih metamorfoza jedne telesne forme u drugu, jednog objekta u neki sasvim drugi.

Iako mu je dosta poređenja sa njegovim slavnim dedom, od koga je nasledio ne samo talenat već i fizičku sličnost, nije moguće otrgnuti se utisku da na sceni oživljava svet najpoznatijeg beskućnika na svetu, kroz svoj autentični umetnički izraz.

To je naročito upečatljivo u numerama u kojima koristi mimu, vraćajući na scenu malog čoveka sa svojim nedoumicama: koji put da izabere – taman mu desna ruka pokaže smer, kad mu leva lupi šamar – sa svojom nespretnošću: dok čita novine koje mu se zalepe za đonove, pa ne može da ih se oslobodi, sa ukradenim poljupcima i snovima.

Duh slavnog dede prisutan je i u estetici predstave, u gestovima i pokretima koji asociraju na nemi film, u scenografiji koju čine neobični predmeti, poput starog gramofona ili rokoko kapije, napravljene po modelu kapije koja se nalazi nedaleko od Tijereovog pariskog stana.

Tijere dolazi iz cirkuskog sveta, u kome je odrastao od četvrte godine, uz majku, Viktoriju Čaplin (ćerku Čarlija Čaplina) i oca Žan-Batista Tijerea, akrobata koji su osnovali cirkus „Dobar dan”. To je bilo na početku sedamdesetih godina, kada se rađao koncept „novog” cirkusa, koji kombinuje različite žanrove, od žongliranja i trapeza do pozorišta i muzike, i koji je osamdesetih godina prošlog veka postao veoma popularan u Francuskoj, kao i u svetu. Tijere se vremenom udaljio od ove cirkuske „mode” koja je preplavila zemlju i okrenuo glumi, pohađajući neke od najboljih glumačkih škola, poput „Pikolo teatra” u Milanu i pozorišne škole na Harvardu. Naučio je da igra i svira violinu, otkrio magiju i mimu. Današnji uspeh je plod ovih različitih talenata koje je razvio i objedinio u svojim kreacijama, kao i potpune posvećenosti scenskom radu. Iako mu je dugo trebalo da nametne svoju umetničku viziju, uspeh nije izostao: od prvog komada, „Simfonije vetropira”, preko „Budnosti ponora” do poslednjeg, „Doviđenja, kišobrane” osvajao je evropsku i američku kritiku i, što je važnije, publiku.

Usledile su i nagrade – četiri „Molijera” (najveće pozorišno priznanje u Francuskoj) između 2006. i 2007. godine i nagrada „Pozorišno zadovoljstvo Marsel Namijas”, nazvana po meceni, koja će mu biti dodeljena 19. januara.

Iako je glumio u dvadesetak filmova, sa nekim od najpoznatijih reditelja, od Pitera Grineveja, do Tonija Gatlifa, sa kojim je upravo završio snimanje filma o tragičnoj sudbini Cigana za vreme Drugog svetskog rata, Tijere se bolje oseća na pozorišnim daskama. Iako ističe da se uvek trudio da mu nasleđe slavnog dede, koji je umro kad mu je bilo tri godine, ne predstavlja teret, priznaje da je njegov duh „uvek tu negde”. Sa njim ga povezuje „instinkt da zabavlja publiku”, koji je razvio u cirkusu.

Iz ovog sveta crpi i inspiraciju za neobičnu strukturu svojih komada. Kao što se u cirkusu numere smenjuju jedna za drugom, tako i on u svojim komadima polazi od različitih scena između kojih gradi spojeve, kako bi ih uklopio u celinu. U „Budnosti ponora” scene se utapaju jedna u drugu sa majstorskom fluidnošću.

Veza sa roditeljima, koji su na njega izvršili odlučujući uticaj, nije prekinuta, pa je tako majka radila na kostimima u ovoj predstavi i osmislila čudesna bića i objekte koji su svojstveni njenim kreacijama. Viktorija Čaplin radi i sa Džejmsovom sestrom, Aurelijom, koja trenutno sprema predstavu u Bostonu. Zajedno maštaju da se ponovo okupe i naprave porodičnu predstavu, ali ta ideja će, izgleda, morati da sačeka jer Džejms Tijere priprema za proleće svoj prvi solo komad.